Godina koju su pojeli mravi

Piše: Srđan Škoro, smenjeni urednik Novosti

Gostujući u jutarnjem programu RTS, na dan formiranja vlade, 27. aprila prošle godine, nisam ni sanjao da će to toliko promeniti moj život. Profesionalni i lični. Moje, tada javno iskazane, sumnje i rezerve prema sastavu vlade su se pokazale tačnim. Nije mi bilo potrebno godinu dana da to sagledam. Vlada je pala na svim važnim ispitima. Od države socijalne pravde napravila je zemlju socijalnih slučajeva.

Upozorenje da nije dobro što smo stvorili društvo u kojem se za svaku sitnicu ide kod Aleksandra Vučića, pokazalo se kao opravdano. U međuvremenu, premijer je postao i sudija i tužilac, vrhovni presuditelj i kontrolor svega što još diše u Srbiji, mrav koji je uobrazio da je mesija, apsolutni gospodar koji se za sve pita i o svemu odlučuje. Takva društva se ne mogu zvati demokratskim. Građani koji to trpe ne spadaju u slobodne.

Snimak mog gostovanja do sada je posredstvom društvenih mreža odgledalo više od trista hiljada ljudi. Čak ni profesionalni SNS botovi, angažovani da pljuju sve redom, nisu umeli da pronađu adekvatne zamerke. Ne pamti se da je jedno prelistavanje štampe izazvalo toliko pažnje i gledanosti.

Gostovao sam u 7 i 15 ujutru, u nedelju, a samo sat kasnije je stiglo brutalno saopštenje moćne SNS o prljavoj kampanji koja se i na dan formiranja vlade vodi protiv njih. Iako je i sam Vučić izjavio kako je za to saopštenje izabran pogrešan tajming, nikada nije utvrđeno ni ko ga je pisao, još manje ko ga je odobrio. Naravno, niko za to nije odgovarao. Ali je zato usledila moja brzometna smena sa mesta šefa deska “Večernjih novosti”. Usmena, bez odgovarajućeg obrazloženja.

Ono je usledilo iz pera Ratka Dmitrovića, direktora i glavnog urednika „Novosti“, i to u tekstu objavljenom u konkurentskoj „Politici“. Pošto sam dobio ogromnu podršku javnosti, Dmitrović je pokušao da sakrije pravu prirodu moje smene, tvrdeći kako je Vučić isuviše inteligentan da bi zvao i intervenisao zbog tako nekog nevažnog čoveka kao što je šef deska „Večernjih novosti“. Nudeći kao argument da političar sa tako ogromnom podrškom dobijenom na izborima, može đuture za 15 minuta da smeni kompletno rukovodstvo „Politike“ zbog onoga o čemu pišu. I sam zaštitnik građana Saša Janković, koga trenutno danima provlače kroz živo blato, ukazivao je koliko ovakvi stavovi mogu biti opasni, ali i ilustrativni po pitanju slobode medija.

Dmitrović je priznao u tom tekstu i da ima problem sa sopstvenom inteligencijom, jer nije na vreme shvatio koliko sam loš šef deska. Devet meseci kasnije u svojoj izjavi za televiziju N1, Dmitrović je rekao da ga je Vučić, ipak zvao, i to uplašen da mu se „slučaj Škoro“ ne pripiše kao cenzura. Zamislite samo scenu u kojoj Vučić prestravljen zove Dmitrovića sa pitanjem šta mi to uradi, a ovaj ga teši rečima ti si na takvom mestu, ionako ti svašta pripisuju, pa nek ti pripišu i ovo!

Sve ovo najbolje odslikava stanje kako funkcionišu mediji u Srbiji. Da li je moguće da informativna služba SNS piše saopštenja bez znanja svog lidera? Da li je moguće da Vučić koji je rukopoložio Dmitrovića i njegovog zamenika na čelo „Novosti“ ne zna šta oni rade ili njihovo dodvoravanje i mojom smenom smatra poželjnim u komunikaciji – vlast – podanici!

Bilo kako bilo, svima je više nego jasno šta se dogodilo. Javnost je rekla šta misli o tome, novinarska udruženja, takođe. Za moju profesionalnu degradaciju i ljudsku diskriminaciju započetu prebacivanjem u list „Sport“ kojeg žele da ugase ili prodaju, i sud će reći svoje.

Protekla godina, za mene je bila prepuna iskušenja. Kako opstati, a ostati svoj. Deleći sudbinu svih ljudi koji žele da misle svojom glavom, doveo sam sebe na sam rub egzistencije. Osećam se često potonulo, bez nade da će biti bolje. Sa zebnjom koja sluti najstrašnije stvari.

U međuvremenu sam postao bloger. Pišem na svom blogu, jer kao novinar nemam gde drugo. Radujem se što su mi tekstovi veoma čitani, a istovremeno sam  tužan što to ne mogu da pročitaju i oni koji nemaju kompjutere. Uskoro ću verovatno i formalno ostati bez posla. Kao i većina građana Srbije. Mene pritom, sve i da hoće, niko neće smeti da zaposli. Suviše sam kritičan prema onima koji odlučuju. Previše sam, što bi neki rekli, na sebe skrenuo pažnju i postao „vruća roba“. S druge strane, imam dovoljno godina da bih dozvolio sebi promenu zanimanja.

No, sve strašno što mi se dogodilo ima i svojih prednosti. Mislio sam da se pojedini ljudi druže i piju sa mnom kafu, jer sam im zanimljiv, jer delimo slične životne vrednosti, a ne zato što sam im šef ili imam pravo na besplatan parking u Kosovskoj ulici. Najstrašnije je kad shvatite da ste običnim statistima dodeljivali uloge važnih glumaca u sopstvenom životu. Kad ostanete sami, a u ovakvim situacijama uvek ste prokleto sami, onda shvatite koliko ste energije, vremena, emocija potrošili zalud. I na pogrešne osobe. I naravno, pitate se gde vam je pamet bila, šta su vaše oči gledale.

Zato ne mogu, a da ne izrazim ogromnu zahvalnost svima onima koji su me na ovaj način isključili iz društva jednakih, izopštili iz zajednice i proglasili za nepoželjnog. Da nije toga, nikad u svom životu ne bih napravio neophodno provetravanje. To, bez njih, nikada sam ne bih bio u stanju da uradim.  Preskakanje pogledima, u strahu da ih neko ne vidi da su dobri sa vama, nejavljanje ljudi za koje ste verovali da su vam bliski i kojima ste pomogli i profesionalno i ljudski, nisam lako podneo. Bilo je mnogo bola. Često nesnosnog. Ali, na  drugoj strani je došlo do neverovatne podrške i simpatija onih koji vam ništa ne duguju, koje do tada niste poznavali i koji su odmah prepoznali da je moja borba ujedno i njihova. Da razumeju šta sam hteo da kažem, da veruju mojim iskrenim pogledima na, ne tako lepu stvarnost, u kojoj živimo.

Da nije bahatosti vlasti i neznanja onih koje je vlast ovlastila da nam kroje sudbinu o meni nikada ne bi pisao jedan „Gardijan“ ili „Di prese“, niti bi Hjuman rajt voč uvrstio moj slučaj u svoj godišnji izveštaj o kršenju ljudskih prava. Da nije njih, za mene se ne bi interesovao specijalni izvestilac EU, niti bi hrabri pojedinci pisali kolumne o tome. Teško da bilo koja ozbiljna priča o pritiscima na medije i cenzuri više može da prođe bez pominjanja mog slučaja. Čak me je i Skupština Srbije udostojila te rasprave, a Savet za borbu protiv korupcije u svoj izveštaj uvrstio celu tu priču kao kamen međaš za stanje u srpskim medijima. Moje gostovanje kod Olje Bećković, u iz sličnog razloga ukinutom „Utisku nedelje“ i danas se često prepričava. Ogroman broj ljudi koji mi se pismima i u neposrednom kontaktu obraća za pomoć, donekle ublažava visoku cenu koju plaćam svakog dana. I nikome ne savetujem ovakav put. Ni prijateljima, ni neprijateljima.

Taman kad pomisle da su vas zauvek izbrisali, vi im se vratite kao činjenica. Kao istina za koju nemaju pravi odgovor.  Dok se kao društvo u svakom smislu polako survavamo u provaliju, zapitani zašto tako, verovanje da jedno jutro može promeniti sve, postaje sve jače. Nadam se da će me zdravlje poslužiti da dočekam njihov odlazak, da gledam kako ih odvode. I neću reći ništa. I neću napisati ništa. Obećavam.  To će biti tačka na sve pretrpljeno, kruna na sva stradanja. Znanih i neznanih. Mala satisfakcija za sve neprospavane noći, brojne dileme i trileme. Za očaj koji zahvata svakog razumnog čoveka koji vidi gde sve ovo ide, a nemoćan je bilo šta da spreči. Za još jednu izgubljenu godinu koju su pojeli mravi. Umišljeni da su vredni, a u suštini više puta dokazane štetočine. Ako ništa, bar bi ih trebalo sprečiti da svojom mravljom kiselinom izjedu i potrebu da postojimo. Pravo da drugačije mislimo.

Oni koji su umesto Pekića, za poslanika izglasali Šešelja, su nas i doveli ovde gde jesmo. I danas odlučuju o našim sudbinama smatrajući da Srbija baš tako hoće. Ali, oni ne vole i ne poznaju pravu Srbiju. Ne znaju ni mene.

Jedno jutro zaista može promeniti sve. Verujte, bar to najbolje znam.