Hvala ljudi – do ispunjenja svih zahteva

Profesor na Filozofskom fakultetu u Beogradu Aleksandar Tadić, poslao je pismo svim prosvetnim radnicima u Zapadnoj Srbiji, u kome kaže sledeće:

Povodom informacija da će u više gradova Zapadne Srbije biti prekinuta obustava nastave, i da će se učenici škola u obustavi posle TRI MESCA vratiti u učionice, imam potrebu da izrazim ogromnu zahvalnost nastavnicima škola iz Čačka (i drugima, iz Lučana, Gornjeg Milanovca, Užica, Požege… koji su od januara okupljeni u Asocijaciji škola u štrajku).

Za poštovanje je njihova kolektivna borba, kao i pojedinačni podvizi i rizici koje su prihvatili na sebe prethodnih meseci kako bi naš sistem obrazovanja i vaspitanja izašao iz dugogodišnje krize do koje je dovelo nesavesno i nestručno upravljanje ovim sistemom i ignorisanje potreba i mišljenja prosvetnih radnika.

Nakon jednodnevnih obustava rada na početku školske godine, u znak upozorenja zbog neispunjenih obećanja i potpisanog Protokola iz 2023. godine, kao i nakon zakonskog štrajka skraćivanjem časova na 30 minuta (prema cirkularnom modelu po upravama), ministarstvo prosvete i drugi državni zvaničnici nastavili su da ignorišu proteste nastavnika.

Izostale su očekivane sistemske mere kojima bi vlast izašla u susret opravdanim i legitimnim načinima borbe nastavnika za prava, dostojanstvo, status profesije od vodećeg javnog značaja. Uz to, nosioci vlasti su nakon nerazumnog skraćivanja prvog polugodišta sinhronizovanim aktivnostima gušili ideju obustave nastave u drugom polugodištu, što posredstvom rukovodstava reprezentativnih sindikata, što preko pritisaka i ucena političkih funkcionera na lokalu i direktora škola.

Što se mene tiče, neće biti zaboravljen upad maskiranih napadača na privatan posed profesora Gimnazije u Čačku Đorđa Matijevića, predsednika sindikata Gimnazije i člana Gradskog odbora SOČ-a (Sindikat obrazovanja Čačak), uništavanje njegove imovine i zlostavljanje supruge i male dece, zbog sindikalnog delovanja.

Što se mene tiče, neće biti zaboravljene brojne pretnje i uznemiravanja koja su doživeli nastavnici i njihove porodice, zbog toga što podržavaju studentske proteste i sa svojim učenicima odaju poštu stradalima ispod nastrešnice Železničke stanice u Novom Sadu.

Što se mene tiče, neće biti zaboravljeno da su nastavnici u svim kolektivima iz ovih gradova u takvoj atmosferi doneli odluke da usled osećaja ugroženosti bezbednosti od 20. januara ove godine u potpunosti obustave nastavu. Odužio bi se popis od tada pretrpljenih uvreda, pritisaka, ucena, javnih kleveta, targetiranja u tabloidnim medijima, koji bi sadržao i nezakonito uskraćivanje zarada kako bi se nastavnici iscrpljivali i naterali na prekid obustave.

To što su pokrenuli i nisu odustajali, svi kao jedan, prepričavalo se nadaleko i stvorilo nadu da će poslužiti kao poziv i primer drugim kolegama i školama širom zemlje, ali i da će se intenzivirati podrška drugih delatnosti. Nisu odustajali, iako nije bilo lako boriti se sa dilemama oko eventualnih štetnih posledica za učenike, uvereni da takva odluka ima dugoročno najbolje ciljeve.

Nisu odustajali i zbog bojazni da bi prekid obustave mogao da se predstavi i shvati kao okretanje leđa studentima i podršci koju su pružali zahtevima koje su prihvatili kao svoje. Nisu odustajali uvereni da će ministarstvo prosvete pred pritiskom potencijalnog kolapsa sistema morati konačno da reaguje primereno i da prihvati odgovornost za nastalu krizu, nudeći adekvatne strategije i mere za njeno prevazilaženje.

Omasovljenje obustave nastave, kao vida građanske neposlušnosti, nužan je uslov njene uspešnosti. Nastavnici iz Asocijacije su imali veliki uticaj na širenje svesti o neophodnosti radikalizacije protesta iz zakonskog oblika štrajka, koji je vladajućima bio nebitna tema.

To je pratilo i stupanje u obustavu više nastavnika na teritoriji Grada Beograda i saradnja sa novoformiranim udruženjima škola PULS koja je intenzivna poslednjih mesec dana. Jednomesečnu obustavu rada proglasila je Advokatska komora, a u drugim delatnostima ona je bila sporadična, slabo vidljiva i vezivana uglavnom za dane koji su najavljivani uz poziv na  generalni štrajk.

Posebna dobit iz cele ove situacije proistekla je iz rađanja i intenziviranja saradnje sa učenicima i roditeljima učenika, sa studentima i kolegama iz drugih škola i sa univerziteta, sa sugrađanima. Iz dana u dan bili smo svedoci zajedničkih akcija, poruka solidarnosti i podrške da istraju, skupova kojima su blokirane kaznene inspekcijske ekspedicije.

U Čačku su 3. februara jednodnevnu obustavu rada proglasili vaspitači iz 11 vrtića predškolske ustanove „Moje detinjstvo“. Nije slučajno za krajnju destinaciju marša prosvetnih radnika iz Beograda odabran Čačak. Ova akcija, pod sloganom „Korak do slobode”, počela je u 3. marta, i nakon 160 km hodanja, doček i skup organizovani su 6. marta na čačanskom trgu.

Danas već možemo da konstatujemo da mi nemamo Ministarstvo prosvete, ne zato što je Vlada u tehničkom mandatu nakon usvajanja ostavke predsednika Vlade, već zato što ta grupa ljudi koja upravlja ovim resorom nije uradila NIŠTA što bi doprinelo da se normalizuje i stabilizuje stanje u sistemu. Umesto toga, mimo zakonom propisanih nadležnosti, prihvatili su da postanu servis Predsednika za obračunavanje sa nosiocima protestne borbe. Nezakonito uskraćivanje plata samo je ogolilo ovakvo delovanje. To je u pitanje dovelo smisao daljeg istrajavanja u obustavi ukoliko se, kako je to rađeno od početka više puta, ne pristupi daljoj radikalizaciji protesta.

Da školska godina, nakon devet nedelja obustave, ne bi ugrozila školsku godinu i funkcionisanje celog školskog sistema ovim nastavnicima bila je neophodna usaglašena odluka o takvoj radikalizaciji sa studentima i sindikalnim organizacijama iz drugih delatnosti. Iz više razloga u ovim brzim i turbulentnim danima do toga nije došlo i nastavnici o kojima ovde pišem doneli su NAJBOLJU MOGUĆU ODLUKU, a sve opcije koje su imali pred sobom su bile izuzetno teške i izazovne.

Smatram da su ovom odlukom uradili isto ono što i studenti redari koji su skinuli prsluke 15. marta na protestu u Beogradu. I ti studenti su znali da će njihova odluka biti različito tumačena, da će ih mnogi kritikovati i davati predloge za bolja rešenja koja je trebalo sprovesti, da će biti onih koji će pitati zar nismo došli da konačno završimo… Istovremeno, studenti su znali da rade jedino što će sprečiti haos, i planirani brutalan odgovor represivnog sistema, i što će OMOGUĆITI DA SE PROTEST U NAREDNIM DANIMA NASTAVI U NOVIM AKCIJAMA KOJE SE RAZRAĐUJU.

Povratak u škole nakon ovog grandioznog poduhvata otpora nastavnika nije poruka odustajanja od borbe, već jedini odgovor na nerazumno i vrlo štetno postupanje nosilaca vlasti kojim se izbegava poništavanje školske godine, kolaps sistema za koji je odgovorno ministarstvo prosvete i OTVARA MOGUĆNOST ZA PROMENU STRATEGIJE OTPORA koja će voditi istim ciljevima i zajedničkoj borbi sa svima koji su i do sada bili njeni nosioci.

Odužio sam, a malo sam rekao koliko su zaslužili.

Hvala Ljudi.

Do ispunjenja svih zahteva.

________________________________________________________________________