Prethodni članak
I kao da je bilo nekad: Znači li vam nešto 24. decembar?
| Piše: Aleksandar Arsenijević |
Onima rođenim početkom devedesetih i mlađima verovatno ništa. Za razliku od njih nas koji smo uveliko usitnili sedmu banku, koji smo sve dalje od početka a sve bliži kraju, uvek kada se pomene ovaj datum prođe neka jeza. Tog 24. decembra 1996. godine je u prestonici organizovan miting podrške Slobodanu Miloševiću, odnosno svemu onome što je Srbiju učinilo najizolovanijom zemljom u Evropi. Tog dana Miloševićev pristalica, ko zna odakle u doveden u prestonicu da voždu iz Lijeve Reke iskaže vernost i podršku pucao je u glavu Ivici Lazoviću, napravivši ga doživotnim invalidom. Tog dana Srbija se našla na korak od građanskog rata.
Danas četvrt veka kasnije na Zapadu ništa novo, a u Srbiji su aktuelne stare priče.
Kao i one zime pre dvadeset pet godina Srbi se ponovo dele na patriote, pristalice u naprednjačku odoru preobučenih radikala, i izdajnike, odnosno sve one koji su posle devet i kusur godina ne mire sa primitivizmom, nestručnošću, kriminalizacijom društva i urušavanjem institucija. Četvrt veka kasnije svako ko se usudi da javno digne glas protiv voljenog vođe biva izložen najstrašnijem medijskom linču, kao što se to ovih dana dešava Goranu Markoviću na koga se obrušilo i kuso i repato, ne bi li se umililo gospodaru i nešto usput ućarilo. Danas, kao i one zime pre četvrt veka, vlast mobiliše kriminalce, kao što se to nedavno desilo u Šapcu da razbijaju proteste i na građane nasrću motkama i čekićima dok na drugoj strani policija uhodi i zastrašuje građane. Pre dvadeset pet godina Milošević je Srbiju nezaustavljivo gurao u ratno razaranje od koga se nikada u potpunosti neće oporaviti, dok je Vučić danas vodi ka ekološkoj kataklizmi i kolonijalnoj zavisnosti od multinacionalnih kompanija, kineskih i arapskih “prijatelja”.
Četvrt veka kasnije neka nova deca, kako bi to rekao hroničar samrtnih devedesetih Đole Balašević, se na srpskim ulicama upinju da rođene očeve od laži odviknu.
Dvadeset pet godina kasnije, nekada neizlečivi optimisti i idealisti, četvrt veka stariji, kada se suoče sa realnošću i onim univerzalnim opravdanjem – ćuti može i gore – ne mogu a da se ne zapitaju gde su to pogrešili. [ta se to desilo pa im sudbinu kroje oni isti što su ih gurali iz rata u rat, obećavajući švedski standard, brze pruge i veliku Srbiju sa granicom od Ogulina do Virovitice i onog 24. decembra stajali iza Miloševića na bini kod Terazijske česme.
Nije valjda da su zaista uspeli da nam mladost ko sitan kusur odbroje?
_________________________________________________________
Žvaljo Žvaljavi mora da pane, inače nam nema spasa.
Tekst je apsolutna NULA!
Bagerista, ti bolje da predjes sa bagera na motiku. Ako je Arsov tekst nula, rodjak pa ti si onda u minusu.
Ima još nešto što vezuje ovo današnje vreme i kontramiting 1996. godine, a što je Arso zaboravio da napiše. Na kontramitingu je po prvi put obznanjena saradnja vlasti i kriminalaca jer su na bini, kao obezbeđenje nekim SPS glavešinama stajali neki čačanski kriminalci koji više nisu među živima, a koji su posedovali legitimacije DB – a sa kojima su se razmetali po gradu.
Secam se tog dana sam se tako iskenjao da je to bilo neverovatno…
Tog dana se stidi cela sbija
Kakav tekst!
Tri puta ponovljeno ime i prezime tri puta od naroda biranog predsednika republike, na Vidovdan predatog, u Hagu ubijenog i u prtljažniku vraćenog, mrtvog.
Ako se autor opredelio da napiše Lijeva, onda sledi Rijeka. Od kada se demokratska provijencija sekira za lokaciju porekla. Da i autor možda nije iz kruga dvojke?
Slobodan Milošević je rođen u Požarevcu avgusta avgusta 1941.godine. Ko je tada imao hrabrosti da svoju bebu od 3 kilograma krsti imenom Slobodan?
Teško je posle suda vremena pripisati Miloševiću stradanja, pogotovo ako se zna da su nas zapadnjaci bombardovali bez odobrenja UN i da su priznali otcepljenje KiM.
Teško je pripisati velike negativnosti Miloševiću u dane kada Republika Srpska slavi 30 godina življenja u slobodi. Znao je Milošević da će izolovanost proći, a izvojevana sloboda Srba ostati. Izolovani smo zbog podrške sunarodnicima koji su potomci sačuvanih od Jasenovca i Pribilovaca.
Floskula na „Zapadu ništa novo“ više nema smisla. Jedan kolumnista bi trebao biti obavešten da Zapad nema rešenje za kinesku dominaciju. Jako brzo ih je stigla Božja kazna.
Gde je greška u brzoj pruzi Beograd – Novi sad sa Švajcarskim garniturama vozova. U slobodnoj zemlji i metro je došao na red.
Da bi tekst bio potpuno naopak stalo se u odbranu gnusnih pretnji Gorana Markovića.
Decembra 96. socijalisti su izašli na miting koji je trajao par sati, nakon višemesečne blokade Beograda, fakulteta, klinika od onih koji misle da sve mogu, osim da nešto stvore. Čedni prozapadnjaci su 20 godina vladali gradovima Srbije (1996 – 2016) dok nisu obrstili šta god su ugledali.
Isti scenarijo 90 tih.
Vlast najvise boli ulica.