I na nebu i na zemlji

Piše: AleksnadarArsenijević

Da li je reč o pukoj slučajnosti ili nečijoj nameri tek činjenica da je gospodar Vučić baš 13. maja na poziv patrijarha Irineja prisustvovao sednici redovnog godišnjeg zasedanja Svetog arhijerejskog sabora Srpske pravoslavne crkve u sebi krije nesvakidašnju simboliku. Pa tako slučajno ili namerno, baš na dan kada je pre sedam i po decenija formirana, po nekima čuvena a po drugima zloglasna OZNA (Odeljenje za zaštitu naroda), gospodaru Vučiću je uspelo ono do čega pre njega nije dobacio nijedan pređašni predsednik Srbistana. Prisustvom na sednici i obraćanjem vladikama, čudne li slučajnosti baš na datum kada se nekada obeležavao Dan bezbednosti, aktuelni gospodar srbistanski je svom voljenom narodu uputio jasnu i glasnu poruku da on kao takav ne uživa samo podršku vaskolikog naprednjačkog članstva, međunarodne zajednice već i crkve. U inat svima koji se trude da nas ubede kako je Srbistan ipak sekularna država.

Međutim nije samo gospodar Vučić taj koji je narodu srbistanskom tog istorijskog 13. maja imao šta da poruči.

Jasnu i nedvosmislenu poruku Srbistancima su uputili s i crkveni velikodostojnici. Svesno ili nesvesno pozivom srbistanskom gospodaru da prisustvuje sednici Sabora i vladikama predoči činjenice koje se tiču svetog srbistanskog Kosova, pre svih patrijarh Irinej koji se čak i ne trudi da prikrije svoju opčinjenost Vučićem jasno i nedvosmisleno je dao za pravo svima što tvrde da je u tulom društvu trulo ama baš sve čega se dotakneš.

Ipak to je nešto o čemu bi trebalo da razmišljaju teolozi, sveštenstvo, vernici i ostali koje te stvari tangiraju, ali nije na odmet ne primetiti i reći, budući da nije srbistanski ćutati.

I tako pošto je dobio podršku onih kojima je radna obaveza da učenje i reč božiju prenesu običnim smrtnicima, tako barem tvrde neki “nezavisni”, “slobodni” i dobro (ne)informisani mediji, gospodar Vučić se konačno ukazao i Čačanima. Doduše ne baš u Čačku, kako su svojevremeno najavljivali lokalni, s koca i konopca skupljeni naprednjaci, već u Pakovraću. Na mestu odakle bi trebalo da počnu radovi na auto putu prema Požegi na radost spontano doveženih pristalica, dežurnih dupeuvlakača i nabiguzica, gospodar i njegova svita su po ko zna koji put u poslednjih sedam godina reprizirali performans nazvan Za dve najdalje tri godine. I stvarno kada čovek sve to vidi i čuje ne može a da se ne zapita da li smo mi uopšte dostojni jednog takvog čoveka, vizionara i pregaoca pred kojim i patrijarh ničice pada.

Biće da nismo.

Još samo kada bi to mogli da uklavire i oni što iz sedmice u sedmicu nakuruju i pitaju se šta je sa protestima kod Stepe.