Čudno je to– iskopaš ime stranke sa smetlišta istorije, a ni u jednom trenutku ne pročitaš nešto o toj stranci, kamoli izvučeš neku istorijsku pouku. Čini se da se upravo to dogodilo kada su naprednjaci odlučili da preuzmu ime stranke Milana Piroćanca koja se efektivno ugasila krajem devetnaestog veka. Možda su pomislili „kad već okrećemo leđa Šešeljevoj radikalnoj stranci, bilo bi prikladno da novoj stranci damo ime najvećeg rivala Pašićevih radikala“. A možda ih jednostavno nije bilo briga, slepo verujući u vođinu sposobnost da manipuliše narodom. Međutim, ako nisu sposobni da čitaju stare i dosadne istorijske knjige, pouke su mogli da izvuku iz narodne mudrosti: Možeš kako hoćeš, ali ne možeš dokle hoćeš.

Stara naprednjačka stranka nikada nije bila previše popularna u Srbiji, ali je uvek pod Obrenovićima bila na vlasti, dok se nije survala pod teretom sopstvenih skandala i lopovluka. A kada je jednom pala sa vlasti, kao što se to dogodilo 1887. godine, narodni bes je bio toliki da je doveo do jednog od najvećih političkih krvoprolića u srpskoj istoriji, koja je inače ispunjena političkim krvavim obračunima. Evo kako to opisuje istoričar Mirko Popović:

„U Videlu, listu napredne stranke, objavljen je 24. juna spisak postradalih naprednjaka. Broj žrtava “narodnog odisaja” 1887. bio je 140 ubijenih, otprilike isto toliko zlostavljanih, bilo je oko 50 slučajeva rušenja naprednjačkih domova i 70 slučajeva paljevina. Ubistva su počinjena na vrlo brutalan način. Nad telom polumrtvog opštinskog pisara u Bobovi Jovana Živkovića igralo je kolo, zabeleženi su slučajevi da su žrtve naticane na ražanj ili premlaćivane kocem. Stradale su čitave porodice. Prilikom novog talasa nasilja 1889. mnoge porodice su prebegle u Rumuniju. Posebno zadovoljstvo masi je pričinjavalo zlostavljanje. Najčešći oblik zlostavljanja bilo je jahanje naprednjačkih prvaka. Mestimično su žrtve pružale otpor, što je u vladinim novinama predstavljano kao izazivanje i žrtve su proglašavane krivcima.“

Iako pojedini istoričari smatraju da stranački list Videlo nije najpouzdaniji izvor, niko ne osporava činjenicu da se dogodio strašan zločin nad naprednjacima nakon što su izgubili vlast. Ono što je započelo kao opštenarodno slavlje, ubrzo je postalo krvavi pir. Nova vlast nije želela, ili pak mogla, ovo da zaustavi, puštajući narod da radi šta želi nekih petnaest dana.

Pozivajući se na Živana Živanovića, Mirko Popović daje sumorno upozorenje o sistemskom političkom nasilju koje svaka vlast treba da ima na umu:

„Pogrešno bi bilo “narodni odisaj” razumeti kao niz slučajnih i nepovezanih incidenata koji su posledica izliva narodnog gneva protiv mrskih naprednjaka. “Narodni odisaj” je zapravo proces koji je potrajao više godina, a nasilje nad političkom manjinom i neistomišljenicima postalo je obrascem političke kulture u Srbiji. Otuda izaziva nedoumicu činjenica da je “narodni odisaj” tek u poslednjih nekoliko godina postao predmet proučavanja istoričara. Da li je tome razlog propaganda radikalne stranke, da li slab politički uticaj koji su naprednjaci imali u narodu, ostaće otvoreno pitanje. Da je reč o procesu, a ne o skupu izolovanih incidenata, govori i podatak da je stradanje naprednjaka trajalo gotovo celu deceniju i da je njegov konačan bilans 384 ubijena.“

Nakon bezmalo 13 godina vlasti nove naprednjačke stranke, u narodu ponovo ključa bes. Neosporna je činjenica da je Aleksandar Vučić još uvek popularan kod značajnog broja građana, ali ta lična popularnost nije dovoljna da sakrije njegove podređene, posebno one na lokalnom nivou. U mestima gde se svi znaju i gde se sve zna, lopovluk, pretnje i nasilje teško je sakriti, pa je očekivano da će jednog dana ljudima dozlogrditi takva vlast.

To smo prethodnih dana imali prilike da vidimo u Bogatiću, Rači Kragujevačkoj, a sinoć i u Kraljevu. Gradonačelnik Terzić, inače ograničenog vokabulara i mogućnosti artikulacije, već duže vreme koristi jednu te istu uvredu za svoje neistomišljenike– ustaše. Od ove uvrede nije prezao ni kada je kritikovao jednog ratnog veterana, ni kada je kritikovao đake i studente. Sve to, kao i mnoge druge malverzacije, sinoć su došle na naplatu, pa je gradonačelnik bio prinuđen da beži kao da je spasavao živu glavu. A znajući našu istoriju, možda i jeste.

M. M. Ćurčić

Kako su završili prvi srpski naprednjaci: Srbi ih iz osvete ubijali, tukli motikama