Prethodni članak
Jeste plagijat, neću da se izvinim
Piše: Danica Popović, profesorka na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. Politika
Čitam „Politiku”, ne mogu da verujem, piše baš ovako: „U načelu, sa kolumnistima se ne polemiše”. Pogledam još jednom kako se zove rubrika, piše – „Polemika”.
Zašto se sa kolumnistima ne polemiše? Nemam pojma. Ne polemiše se sa biljkama, to mi je jasno. Ni sa uličnim banderama, mada i one mogu dobro da uzvrate u neverbalnoj polemici, ako ti se nađu na putu.
Nađoh se i ja na putu jedne docentkinje sa Megatrenda, baš ovog utorka i baš na ovom mestu, u tekstu pod naslovom „Ležerna praznina”. Što je, ukratko, opis moga lika i dela. Da ne dužim: najveći moj greh je taj što se nisam izvinila ministru Stefanoviću. Beć su dve komisije donele odluku da njegov doktorat nije plagijat, a ja – ništa. Kao ona ulična bandera: niti odustajem, niti se izvinjavam.
Ali moram da progovorim. Plagijat jeste dokazan. Evo dokaza, u ovoj tabeli. Koga interesuje, može da prati linkove ispod tabele i sam da se u sve to uveri. Sve tu imate – i obe verzije doktorata, i sva mesta koja je ministar plagirao. Plagijate su otkrili: dr Uglješa Grušić, docent Univerziteta u Notingemu, dr Branislav Radeljić, vanredni profesor Univerziteta Istočni London i Slobodan Tomić, doktorand Londonske škole ekonomije i političkih nauka. Sve ove plagijate proverila sam ja, profesorka sa Beogradskog univerziteta.
I gde je sad problem? Je li neko osporio ove dokaze? Nije niko. Niti je ko pokušavao. Prva komisija za negiranje plagijata otvoreno je rekla – priznajemo četiri plagijata, ostale nas mrzi da tražimo, pa zaključujemo da ih nije ni bilo. Druga komisija je postupila pomirljivije, govoreći da je u stvari u pitanju nesporazum. Za razliku od oponenata, kažu, komisija je imala uvid u verziju rada koji je bio predmet javne odbrane. Što je notorna neistina – svi smo imali obe verzije. Da vas podsetim, Srbija se početkom leta ove godine toliko razljutila da su morali sve da objave na internetu. I kad su objavili, šta smo videli? Pa to, da su svi plagijati preživeli selidbu. Neki su se premestili, ali nijedan nije nestao. I to svi znaju. Ko ne zna, za dva-tri sata rada uveriće se i sam.
I sad pometnuta docentkinja kaže – važna je jedino reč komisije. Stvarno? Nema te komisije i tog suda koji može da sahrani istinu. Nema. Njihove presude traju koliko i vlast koja ih je naručila. A toliko će trajati i autorkino dodvoravanje ministru, ili sviti koja ga okružuje, ko bi sad to istraživao.
Ali moram da priznam ne zavidim ministru na ovakvim braniocima. Jer, šta čovek da kaže na odbranu koja glasi – profesorka izvrće činjenice kada kaže „policiju vodi lice koje je počinilo intelektualnu krađu”, a Stefanović u inkriminisanom trenutku nije bio ministar policije! Ne, nego je bio predsednik Narodne skupštine! Ima li gore stvari od neuke i trapave odbrane?
Dakle, uvažena docentkinjo, kad ste me deset puta po imenu prozvali, da vam kažem – od vas se očekivalo da osporite dokaze srpskih naučnika, a ne svog branjenika još dublje da ukopavate. Kao da mu je baš bilo potrebno da udarate osobu koja ga je dva puta pozivala na TV duel, gde bi, osim plagijata, morao Srbiji da objasni šta je to – multipla multivarijaciona regresiona analiza, koju je najavio, pa negde zaturio u svom radu. U obe verzije. I da na tabli objasni kako je mislio da reši problem heteroskedastičnosti, zbog koje ta njegova nameravana analiza nema veze sa životom.
Zahvaljujući vama lično, upućujem treći poziv ministru na TV duel. Neće biti dosadno, obećavam: već poznatim ekonomskim pitanjima dodajem jedno pravno, jedno lingvističko i jedno putopisno pitanje.
Pravno pitanje je pokrenuo uvaženi sudija Zoran Ivošević, tvrdeći da ovaj doktorat pravno uopšte i ne postoji, jer je, što niko ne osporava, odbranjen pred dva od ukupno pet članova komisije. A pitanje glasi: gde to ima da doktorat bude prihvaćen manjinom glasova?
Lingvističko pitanje bi bilo sledeće. Kako to može, da doktorat bude na ćirilici i na srpskom jeziku, a dva člana komisije da budu stranci (jedan Francuz, jedan Koreanac). Mora da su dugo čitali tezu pa zakasnili na odbranu, razmišljam. I za kraj, pitanje iz putopisa: ako nisu kasnili zbog lingvistike, kojim su to putem krenuli na odbranu, kad do dana današnjeg nisu stigli?
Pustite ministra sam da odgovori, nemojte ga više braniti. Gore od ovoga što ste mu napravili teško da bi smislilo i ljući protivnik nego što sam ja, ovako ležerna i prazna – kako me ljubazno osloviste u naslovu svoje debitantske kolumne.
Politika
