Када ће и да ли ће Србијанци почети да се баве решавањем својих проблема и нерешених питања

Пише: Живота Милинковић

На почетку једно објашњење у вези са одредницом Србијанци. Срби са територије која се налази између Војводине и Косова, која више од сто година нема званичан назив, на којој је до 1912. године  била Краљевина Србија, већином не прихватају да буду декларисани као Србијанци, што се у некој мери може разумети, али су свакако у српском корпусу препознати као Србијанци, и не може се оспорити да се могу дефинисати као посебна групација, јер живе на овом простору стотинама година, имали су своју државу, у 19. веку и до 1912. године 20-тог века, као и своју историју и културу,  које су препознатљиве. За тему овог текста је важно да се користи  одредница Србијанац, као знак препознавања и разликовања, као што ће се у тексту по истом принципу користити одреднице за Србе са других простора, без намере да се повреде било чија осећања.

Ово писање је подстакнуто гласним и борбеним наступима Србијанаца који се баве политиком, од којих су неки и из Чачка, који се ових дана баве догађајима који се тичу српског питања у Црној Гори, као и изјавом председника Србије 04.01.2020. по овом истом питању у којој у једном делу каже, да неки Црногорци не могу да му опросте, јер су уклоњени са свих високих политичких положаја у Србији (осим једног, чије је име навео), као и да ће се десетоструко повећати издвајање из буџета за Србе у Црној Гори.

Није нова појава да се политичари Србијанци баве тзв. српским питањем и не само у Црној Гори, али то није основна тема овог писања. Тема је оно чиме се не баве, а требало би да им буде примарно, а то су проблеми и питање статуса Србијанаца у Србији.

Изјава председника државе, да у Србији више нема Црногораца на високим функцијама, подсећа на чињеницу која је опште позната, да су Црногорци још од 1945. године, имали доминантну позицију на политичкој сцени Србије, а да су иза њих по политичкој моћи били Херцеговци, Личани и Босанци (сви су Срби, али су ово одреднице према области из које потичу). Позиција Србијанаца је била условљена мером прихватања владајуће политике. Када се баци поглед на тренутну политичку сцену у Србији, видљиво је да је тачна изјава председника да више нема Црногораца на високим положајима, али је видљиво и оно што председник није рекао, да су њихову позицију заузели политичари пореклом из Босне, а значајне позиције су задржали политичари пореклом из Хрватске и Херцеговине. Србијанци су присутни, али без значајног утицаја. Очигледно је да је Србија или боље речено Београд, терен на коме се води унутар српска политичка борба у којој Србијанци немају успеха. Своју позицију покушавају да побољшају наглашеном гласношћу и борбеношћу када се ради о српским питањима ван Србије, и поред тога што немају значајног утицаја ни у Србији, што доводи до питања, да ли ће се Србијанци окренути реалном животу, реалној политици и сагледавању и решавању својих проблема и нерешених питања у држави у којој живе.

Који су то проблеми и нерешена питања која се тичу  Србијанаца. Проблема има на претек, али најизраженији су, назадовање у економији (ова територија је у најлошијој економској ситуацији од свих територија на којима живе Срби), убрзано смањење становништва, око 30.000 годишње,  дезинтеграција и губљење културног и историјског идентитета. Нерешена питања су нерешен статус територије и нерешен статус грађана који живе на овој територији, у оквиру државе Србије. Територија на којој живе Србијанци је деценијама уназад без имена територија, без формалне дефиниције, статуса и самоуправе, осим општина које су без готово икакве међусобне повезаности.

Србија се званично састоји од АП Војводина, АП Косово и територије између Војводине и Косова на којој је и град Београд. Војводина је аутономна покрајина и има своју скупштину, владу, буџет, Косово има готово све атрибуте независне државе и има своју скупштину, владу буџет, Београд има статус главног града, са 17 општина, има градску скупштину, владу и буџет. Дакле, Србија је творевина од  четири ентитета, са потпуно различитим статусима у оквиру државе, тачније речено, од три ентитета који имају формалну дефиницију и статус и простора између Војводине и Косова (умањено за Београд), који нема ни дефиницију ни статус.

Територија, која је сада непрепознатљива, у 19 веку је била, првобитно Кнежевина, а потом Краљевина Србија, све до 1912. године, уз напомену да је Санџак (данас се назива Рашка област), припојен Краљевини Србији 1912.  године. Та територија, која је била независна држава Краљевина Србија још у 19.  веку, сада нема ни дефиницију, ни формални статус у Србији.

Узимајући у обзир пут којим су Србијанци и територија на којој живе, прошли у разним државама у које су били укључени од 1912. до 2006., није за чуђење да простор на коме су створили независну државу још у 19. веку, сада нема никакав формални статус, нити чуди да ту чињеницу не препознају као проблем. Очигледно је да Србијанци од ратова које су водили од 1912.-1918., и ратова вођених 90-тих, који су им дефинисани као жртвовање за уједињење свих српских земаља у једну српску државу у којој ће потом са осталим Србима живети срећно, још увек имају убеђење да не треба да мисле о себи све док се тај пројекат не оствари. Када би се осврнули око себе, уочили би да у међувремену све територије на којима данас живе Срби, имају формални статус, Црна Гора је независна држава , Република Српска ентитет у БиХ, Војводина аутономна покрајина у Србији, Косово је по Уставу покрајина у оквиру Србије, са извесношћу да никада неће бити мање од покрајине, Београд има статус града са 17 општина, са реално  највећом аутономијом у Србији. Само територија између Војводине и Косова, на којој живе Србијанци, искључујући Београд, нема формални статус. Питање статуса ове територије постављано је и у време СФРЈ, а кулминирало је пред распад СФРЈ, да би потом ово питање било остављено по страни, а решавање српског питања у другим републикама постало приоритет. По распаду СФРЈ, ово питање је заборављено и није покренуто ни после 2006. године, када је Србија поново постала самостална држава.

Претходно наведено да је одговор на питање, зашто Србијанци у данашњој Србији немају значајан утицај. Нико их не узима нити ће их узети за озбиљно, ма колико србовали и бавили се великим националним темама, и гинули за њих, ако не покажу да им је стало до себе и дефинисања свог статуса у држави у којој живе. Покушај,  да на политичкој сцени себи дају значај јуначењем, као браниоци српства у Црној Гори, БиХ, Хрватској, је апсурдан сам по себи, јер пресудан утицај на државну политику у Србији су имали и имају Срби пореклом из тих држава, само се, као што је рекао председник, редослед променио.

Док се они баве српским питањима у другим државама, на чије решавање немају утицаја, на локалним изборима у Лучанима и Медвеђи им дефилују утеривачи гласова у џиповима из Панчева и Новог Сада и полиција из Београда. Ко хоће да се бави политиком, пре свега има обавезу и одговорност према средини коју представља. Србијанци политичари, би требало да се спусте на земљу, умију хладном водом и дођу себи, окрену се око себе и јасно сагледају реалност, да обрате пажњу на комшије и суграђане који се још нису одселили и да почну да воде бригу о својим комшијама, суграђанима, осталим грађанима са ове територије, било да су Србијанци или припадници мањина, јер је комшија важнији и од рођеног брата, са друге стране брда, реке, планине или границе.

Да би се квалификовали да се озбиљно баве политиком, требало би да почну од базе, од заступања интереса грађана са територије на којој живе, јер ко није способан да препозна и решава своје проблеме не може решавати ни проблеме других. Да би дошли у ситуацију да решавају своје проблеме, Србијанци не морају имати власт у држави, већ морају остварити виши степен самоуправе. За сада од самоуправе имају само општине (припадници мањина имају и националне савете). Не постоји никаква хоризонтална повезаност између општина, већ само вертикална веза са Београдом, која може бити слабија или јача у зависности од позиције локалних челника у владајућој структури. Оваква поставка доводи до тога да се општински челници међусобно такмиче за бољи статус у Београду  (на пр. довођењем већег броја суграђана на митинге и обезбеђивањем већег броја гласова ), на уштрб других општина. Од таквог приступа корист имају, пре свега, појединци из локала који су награђени од стране централне власти за одрађивање послова на терену, а не локална заједница.

Србијанци су се изборили за самоуправу још у 19 веку, када је овим простором владало Османско царство, а потом изградили своју независну државу. Сада почетком 21. века, када Србијом владају Срби, остваривање самоуправе у оквиру садашње државе, није ништа мање важно, него што је било стварање своје државе у 19. веку, јер је овај дезинтегрисани простор у међувремену доспео у стање убрзаног одумирања. Србијанци политичари треба да омогуће грађанима са ове територије, да се изједначе у правима са осталим грађанима и омогуће им самоуправу какву имају грађани Војводине (на обе би са Београда – централне власти, требало пренети више надлежности), која би поново повезала овај простор у једну функционалну целину. Београд као главни град, већ јесте посебан ентитет и већ има највиши степен самоуправе. На овај начин би се успоставила равнотежа у организационом смислу и у смислу равноправности грађана, управа приближила грађанима, смањила потпуна зависност од Београда и смањило исељавање за Београд. Политичари Србијанци би са самоуправом, добили конкретан овоземаљски посао, приближили се грађанима и преузели одговорност за решавање њихових проблема. Посао који би требало да ураде је више него озбиљан, јер би требало повезати овај простор који је дезинтегрисан, осиромашен и у стању одумирања.

Од 90-тих до данас се са ове територије иселило више од 500.000 становника, што је укупно становништво Црне Горе, што нас враћа на изјаву председника, да ће се убудуће издвајати десет пута више за Србе у Црној Гори. Поставља се  питање мере, границе и смисла. Србијанцима нико никада није плаћао зато што су Срби, напротив, они су плаћали велику цену зато што су Срби (то је разлог зашто не прихватају да буду декларисани као Србијанци). Због тога им је садашње бројно стање исто као 1912, са тенденцијом убрзаног смањења. Србијанци су у 19. веку изградили државу слободних сељака и приватне иницијативе, која је била самоодржива и која је напредовала, време је (одавно је било) да поврате право да управљају својим животима и својим парама. То би требало да буде посао за Србијанце политичаре, али и за грађане.

_____________________________________________________________________________________