Kako sam se u ljutnji ogrešio o magarce

Драге колеге, са занимањем сам у последњем броју „Чачанских новина “ прочитао подужи чланак „Вучић из нашег сокака“ у коме  аутор  Александар Арсенијевић, коментаришући опширно  одлуку новог градоначелника Милуна Тодоровића да убудуће не дозволи новинарима присуство на седницама Градског цећа, помиње и моју маленкост : „Оно што током претходних деценија није успело ни председнику чачанске општине Родољубу Петровићу, некадашњем новинару „Политике“, који је своје колеге из „Чачанског гласа“ назвао магарцима, нити Велимиру Илићу, познатом по непримереном односу према представницима медија, судећи на основу прве седнице Градског већа, успело је Милуну Тодоровићу..“

   На те олако изречене  констатације имам две примедбе. Прво да би неком нешто  успело мора покушати да то  стварно и уради. У овом случају, намера да колегама новинарима онемогућим присуство разним седницама док сам од 1992.до 1996.године био на челу чачанске општине, није ми падала на памет ! Осим тога, први сам увео обичај да сваког понедељка одржим конференцију за посленике штампаних и електронских медија. Редовно су им достављани сви потребни материјали ради поузданог праћења разних догађања. Када год су ме позвали из прве приватне локалне телевизије у Србији, „Галаксија 32“, за долазак у живу емисију са отвореном телефонском везом на коју су се грађани слободно јављали са свакојаким питањима, одазивао сам се…

   Друго, ваљало би, онако људски, објаснити поменуту причу о магарцима и новинарима. Наиме, баш у време  бурних деведесетих година минулог века, догодило се да колеге из „Чачанског гласа „систематски игноришу чињенице у вези са телефонизацијом, колико се сећам, девет села око око Мрчајеваца и Бреснице, чији су житељи неколико година раније склопили уговор са сарајевским „Енергопројектом“ о монтажи једног технолоши и технички превазиђеног система, јер је у то време он био нешто јефтинији од оног којег су им препоручили стручњаци и тадашње ЈП ПТТ Србије. У међувремену, дошло је до познатих збивања у бившој Југославији, „Енергоинвест“ се нашао у другој држави, запао је и сам у проблеме, па је започети и делимично плаћени посао обустављен, без изгледа да буде и завршен.

    Била су то тешка времена због блокаде СР Југославије од стране такозване међународне заједнице, док је пона-шање дела опозиције, коју је предводио један некада истакнути комуниста, затим четник, а потом и градоначелник, онемогућавало нормалан рад локалне самоуправе и отежавало живот већине недужних грађана. Подсећам на честе блокаде депоније, спречавање радова на новој локацији, подстицање штрајкова, давање лажних обећања грађанима, укључујући и завршетак већ поменуте телефонизације, јер смо наводно ми у општини криви што су они дебело погрешили. Упркос свему томе,  завршили смо и пустили у рад водоводни систем „Рзав“…Бринули смо, такође, и о збрињавању око 15.000 прогнаних Срба из Хрватске…

     Лично сам се заложио, тада и као народни посланик, код руководства ЈП ПТТ „Србија“ да  се нађе најповољније решење за окончање започетог посла у поменутим насељима. Добили смо коначан одговор да су руководства њихових месних заједница   погрешила, да су паре некада дате сада иностраној фирми, која није стигла да уради уговорени посао, да је само део инсталација употребљив за комплетну монтажу савременог система и да све  то треба да кошта још ,ако се добро сећам,  600  тадашњих марака по домаћинству. Све што је било у вези са овом понудом пренео сам лично на збору одржаном на Ђурђевдан 1994.године у Бресници, а више пута објаснио и колегама из „Чачанског гласа“. Дакле, никакву одговорност у свему томе није сносило актуелни општинско руководство. Међутим, тадашње уредништво листа систематски је пуштало све што су и против мене лично и мојих сарадника, кријући истину и сопствену кривицу, причали протагонисти пропалог посла са“Енергоинвестом“. Било је то и очигледно удварање некој другој политичкој опцији и непридржавање новинарског кодекса.

    У таквим околностима, опхрван гомилом истинских проблема, по завршетку једне од редовних конференција за штампу, мимо званичног дела састанка, онако људски и колегијално, уз кафу и слободније ћаскање, замерио сам уредништву локалног листа на непрофесионалном понашању и  при томе, поменуо и оне магарце, што је, потом, злонамерно  коришћено. Није било друге него да онда  напишем аргументован одговор у вези са стварним узроцима и правим кривцима за проблеме са телефонизацијом у Бресници и око ње, али и да се  и з в и н и м  магарцима, јер сам као дипломирани инжењер пољопривреде знао да су, за разлику од неких људи, веома интелигентна жива бића, што је „Чачански глас“, уз истиниту причу о оној спорној телефонизацији, коначно и објавио.