Kako za DŽ steći dva stana
Пре три дана добио сам на кућну адресу из једног града у Србији, дојаву од грађана са комплетном документацијом о једном несвакидашњем начину стицања и губљења станова. Наравно та је дојава поткрепљена писаним доказима и замољен сам да прокоментаришем цео случај. То што сам сазнао из достављене документације превазилази знатижељнике Гинисове књиге рекорда, јер је тако нешто заиста јединствено и нечувено у правној пракси. Посебно ако се има у виду да су све те незаконитости потврдили и непосредно виши органи. Сада је предмет на Управном суду Србије.
Наиме, у том граду у Србији вршено је излагање података на јавни увид, ради устројавања катастра непокретности за земљиште и објекте. На записнику пред надлежном Комисијом, једно лице и његов пуномоћник дали су изјаву да на парцели број XY, постоји зграда са два стана и да је он ГРАДИТЕЉ те зграде! Тај давалац изјаве је рођен 1935. године, а та зграда је прављена 1922. године и као таква се сматра легалном зградом. Како је могућно да правиш зграду пре сопственог рођења??? Комисија уноси такву изјаву, наравно све под кривичном и материјалном одговорношћу и не проверава КЊИГУ ТАПИЈА и евентуалну тачност дате изјаве. На основу те изјаве и тога ЗАПИСНИКА, то лице се уписује у јавну књигу као власник тога објекта!!! Све то и поред чињенице што постоје издате тапије за наведена два стана у тој згради на ДРУГЕ ДВЕ ОСОБЕ КОЈЕ НОН СТОП ЖИВЕ У ИСТОЈ ЗГРАДИ!!!! Упитан од Комисије, да ли је издата некада тапија за ту зграду, давалац изјаве и пуномоћник изјавили су да НИЈЕ. Све то Комисија прихвата на „часну реч“ КАО ТАЧНО, без било какве провере и то ЛИЦЕ СЕ УПИСУЈЕ КАО ВЛАСНИК ТЕ ЗГРАДЕ!!!! Касније се половина те зграде преноси на друга лица, па се сада води на два лица са по ½ идеалног дела, а прави власници станова који и сада живе у њима НИСУ УПИСАНИ!!! За сво то време прави власници два стана „седе“ у својим легално стеченим становима за које имају и ТАПИЈУ и не знају за те ИЗЈАВЕ пред Комисијом!!! Прави власници тих станова који и сада у њима станују живели су у њима непрекидно од 1946. године, касније је зграда национализована 1959. године, па су они легално откупили те станове од тога Града и легално су им издате ТАПИЈЕ. Када су прави власници станова сазнали за такав СКАНДАЛ у катастру, одмах су тражили ИСПРАВКУ. Међутим, за дивно чудо њихов захтев је ОДБИЈЕН, јер по Закону о државном премеру и катастру, за исправку грешке у катастру непокретности, након извршеног уписа, ако је неко ТРЕЋИ уписан, ПОТРЕБНА ЈЕ И ЊЕГОВА САГЛАСНОСТ!!!! Жалба је уложена од стране правих власника станова и другостепени орган је ОДБИО КАО НЕОСНОВАНУ ТУ ЖАЛБУ, то јест потврђен је предњи скандал!!!!
Сада је покренут УПРАВНИ СПОР и исти је у току.
Странке које су на „ПАПИРУ“ на основу лажне ИЗЈАВЕ, без провере исте, уз помоћ државног органа остале без стана, поднеле су и кривичну пријаву за давање лажне изјаве и превару.
Овај пример је наведен као илустрација ПОГУБНОГ НЕПОЗНАВАЊА ПРАВА од стране поступајућих органа. Овде се исправка мора извршити EX LEGE (по службеној дужности), а на основу одредаба ЗУП-а. Ово је још један доказ да се право не може тумачити буквално и да се примена једне норме мора односити на стварно, а не имагинарно и непостојеће чињенично стање које није поткрепљено ОСНОВОМ СТИЦАЊА НЕПОКРЕТНОСТИ (ОВДЕ ЈЕ ОСНОВ БИО ГРАЂЕЊЕ ПРЕ РОЂЕЊА!). Замислите да је и поступајући другостепени орган нетачно применио норму, то јест заборавио је на ЈЕДИНСТВО ПРАВНОГ ПОРЕТКА из кога би дошао до закључка да се ради о чистој превари једног појединца и да је извршен упис без икаквог правног основа. То му није било довољно, већ је пошао само од норме, БЕЗ ПОВЕЗИВАЊА СА ЧИЊЕНИЧНИМ СТАЊЕМ, да после уписа некога у јавној књизи исправка се врши само по основу и његове сагласности. Значи, само је битно да се упишем некако у јавну књигу, а после тога мораш тражити моју сагласност!!! Све друго је неважно.
Сви даљи коментари су сувишни.
_______________________________________________________________________
Blago nama sa ovakvim državnim službenicima.
Znači da ja u doglednoj budućnosti mogu s pravom da očekujem da neko moju kuću prepiše na sebe bez mog znanja, i da kasnije moram iz neke hotelske sobe da se tužim nebi li je eventualno povratio.
Najgore je to što se za ovakvo „poigravanje ljuckim životima ne kažnjavaju oni koji prave greške u katastru i ostalim organima ,sličajno ili namerno, a država tera nedužne ljude u preduge i preskupe sudske postupke, koje obično, oni koju su nedužni, ne mogu da plate od penzije ili plate dok je naspram njih neki gradski „viđen čovek“ ili tajkun koji je u sprezi sa vlašću, čim je mogao tako nešto da ostvari i koji može da plati sve i da beskrajno maltretira nedužne ljude.