Kamo dalje rođaci

Piše: Aleksandar Arsenijević

Ćetrdeset i kusur godina je prošlo od retoričkog pitanja Džonija Štulića – kamo dalje rođače? Ćetrdeset i kusur godina tumaramo za mudrim i premudrim vođama, očevima, majkama, očusima i maćehama nacije, a odgovora ni od korova.

Svašta i svakog smo u međuvremenu preturili preko grbače i glave i sad smo tu gde smo, a ono Džonijevo retoričko pitanje je evoluiralo u pitanje nacionalnog opstanka u pravom smislu te reči.

U najkraćem,  hoćemo li ćutke i mirno, k’o ovce na klanju pristati da se zarad ćara uskog kruga političkih šićardžija Rađevina, Jadar, Podrinje, Kolubara, Mlava, Homolje… pretvore u  beživotne pustare? Da naša zemlja bude prva kolonija u srcu Evrope u kojoj se mi, naša deca i unuci ništa nećemo pitati niti ćemo o bilo čemu odlučivati?

I u krajnjem slučaju, hoćemo li sebi dozvoliti luksuz da u istoriji ostanemo zapamćeni kao narod koji je svesno uništio i sa lica zemlje obrisao samog sebe?

Mnogo puta, od petooktobarskih “demokratskih” promena do dana današnjeg, Srbistanke i Srbistanci uporno pokušavaju da na izborima iznađu racionalan odgovor na pitanje – kamo dalje rođaci – ali im se neprestano dešava da jednu lošu vlast nasledi mnogo gora.

I eto nas tu gde smo.

Eto nas pred nikada važnijim ispitom zrelosti koji treba da nam da odgovor na pitanje da li smo ili nismo zaslužili da opstanemo i hodimo ovom planetom. U situaciji kada smo suočeni sa nesagledivim razmerama institucionalne kataklizme, kada je Srbistan svetlosnim godinama udaljen od uređene države, a broj onih što bi da se uz očigledan blagoslov nazadne družine i koalicionih saučesnika domognu naših prirodnih bogatstava geometrijskom progresijom uvećava iz dana u dan.

Nije li zaista došlo krajnje vreme da se zapitamo kamo dalje.

Da odlučimo hoćemo li posle decenija tumaranja najzad postati Srbi čijom hrabrošću i pravdoljubivošću se dičimo. Oni isti Srbi za koje ne bi postojala ta cena zbog koje bi dozvolili da njihovu rodnu grudu svetske i domaće protuve pretvore u deponiju otrovne jalovine. Ili nam je možda lagodnije da u trećem milenijumu budemo raja što pašama, bimbašama, domaćim knezovima i harambašama šeta opanke oko kuće dok se ovi bave njihovim ženama i ćerkama? Krotki, nemi, gluvi i slepi podanici kojima su se ubogi životi sveli na hleb, parizer i rialiti bljuvotine i strah da im gospodar Vučić, koji je njihovu domovinu pretvorio u sopstvenu prćiju pa sa njom čini šta mu je volja, i njegovi medijski dželati  ne zalepe etiketu izdajnika i stranog plaćenika

E pa rođaci, nije li sad jasno koliko je iracionalno traćiti energiju na naš lokalni izborni cirkus, Milunčića, Gija, Jelesija? Možda je delotvornije razmisliti nije li došlo vreme da u Srbistanu sve stane kako bi sutra mi, naša deca i unuci živeli u Srbiji?