Ко ће коме измакнути столицу?

Министар просвете Бранко Ружић, у свом обраћању за медије наводи да „нема екстремног насиља у школама“, па да је екстремна ситуација настала само због медијских натписа. Верујемо да као дипломирани политиколог одлично разуме утицај медија на свест грађана, само што његова последња изјава у јавности одјекује као непопуларна политика сваког државника, а посебно оног који се налази на самом врху образовног сектора.

Свако ко се бави образовањем и васпитањем сваки облик и вид насиља, мора да оцени као екстремну ситуацију која захтева хитно реаговање!

Наравно када је у питању лична столица и да она не буде измакнута, онда се свака ситуација треба испитати, анализирати, проценити, оценити, проверити, скенирати… И то ће потрајати, вероватно и таман толико док се не заборави, како су се заборављали и сви остали слични инциденти у српским школама.

Али просветни радници не заборављају!

Нисмо заборавили колегиницу Д.И. из Владичиног Хана коју је ученик физички напао и задао тешке телесне повреде, због јединице из математике;

– колегиницу С.М. из пиротске гимназије коју је ученик на часу напао и ударао по глави, ногама и леђима, због јединице из француског језика;

– колегиница В.Г. из 12. београдске гимназије, наставницу географије, која је брутално претучена на паркингу школе и задобила тешке телесне повреде;

– колегу Д.Ј. из Угоститељско туристичке школе у Врњачкој Бањи кога је ученик на часу ударио неколико пута бејзбол палицом у пределу главе;

– колегу Д.М. наставника физичког у Техничкој школи у Бору, кога су такође испред школе напали бејзбол палицом;

– колегу В.З. наставника информатике у нишкој гимназији „9. мај“ на кога су два ученика физички насрнула током часа;

– колегиницу В.Р. из Средње техничке школе у Младеновцу којој је ученик на часу ударио шамар, јер му је како каже „тако дошло“;

– колегу М.П. из ОШ „Милан Илић Чича“ у Аранђеловцу кога је физички у холу школе напао родитељ ученика, давећи га и претећи му убиством, јер је током часа одузео телефон детету;

– колегу, наставника математике у ОШ „Јан Чајак“ у Бачком Петровцу, на кога је родитељ физички насрнуо током полагања испита због незадовољства оценом коју је његово дете имало;

– колегу, директора ОШ „Јован Јовановић Змај“ у Сремској Митровици, кога је ученик физички напао тупим предметом у пределу главе у учионици школе; …

Годинама уназад просветни радници трпе насиље (а заступљени су сви видови) на свом радном месту. О томе се тек сада говори, јер је ученицима неко дао „зелено светло“ да се својих непримерених дела баш нимало не застиде, већ да их пласирају и промовишу путем друштвених мрежа као чин вредан дивљења и аплауза/лајкова.

С друге стране наставници су ти који су се често стидели претрпљеног стреса и насиља које доживљавају на свом радном месту, да нису ни желели да о томе говоре у јавности. И сада, када се сви ти видео записи деле путем друштвених мрежа, осећају додатну бол и понижење.

Хајде будимо реални. Шта би запослени у другим професијама радили да их неко вербално вређа и понижава, да им прети на радном месту, да им удари пар шамара, да их пљуне у лице и све то забележи камером и подели снимљени видео путем друштвених мрежа?

Шта би народни посланици урадили да им неко измакне ону њихову посланичку столицу у парламенту, па да им се цела скупштина смеје?

Шта бисте ви грађани урадили да вас неко од ваших клијената сачека након посла и нанесе тешке телесне повреде?

То све и много више од тога трпе и подносе наставници/васпитачи, па и директори школа и стручни сарадници на свом радном месту годинама уназад.

Унија синдиката просветних радника Србије се више од деценије бори за увођење статуса службеног лица.

Захваљујући вештинама надлежних да посредством медија и медијских натписа у јавности стварају негативну слику о просветним радницима и да су њихови штрајкови и протести усмерени само на потраживање већих зарада (које су иначе испод Републичког просека), уместо подршке, чешће добијамо осуду друштва, па и ученика и њихових родитеља.

А онда се постављају питања како то да нестручно лице предаје тај и тај предмет мом детету? Како то да на бироу рада нема стручног кадра? Нема. И све мање ће их бити, јер је просвета захваљујући политици надлежних одавно окачена на „стуб срама“, уместо да заузима најважније место у једној држави. Више није ни понос, ни част, а ни задовољство бити просветни радник.

Измакнута столица је само једно од мноштва тешких ситуација са којима се просветни радници носе на свом радном месту. И док се њима „измиче столица“, нашем народу се измиче будућност, кроз лишавање младих да одрастају и школују се у једној здравој, природној и безбедној средини, какве би школе требало да буду.

Позивамо ово друштво, овај народ, наше пунолетне ученике и родитеље да нас подрже у нашој борби за увођење статуса службеног лица у образовани сектор.

Унија синдиката просветних радника Србије од својих захтева неће одустати.

председник Синдиката образовања Чачак Владимир Аџић