Ko to beše Olja Bećković

Piše: Danica Popović, profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu

Da su sada devedesete, Olja bi postala heroina napaćene Srbije. Da Olja nije – Olja, postala bi vođa opozicije. I nečija marioneta? Nebitno. Samo jedno je ovde bitno – cenzura „Utiska nedelje” ne bi tek tako pala u zaborav. Ovakav povod za rušenje režima, a opozicija – ćuti.

Šta se to sada dešava? Nema više opozicije? Tja, ima je, ali nema para.

Devedesetih je opozicione medije plaćao Zapad. I postigao danas nezamislivu slobodu medija. Sirotinjski raj za novinare: jedna novina te neće odeš u drugu. Jedna televizija te neće pređeš na drugu. Ponekad za manje pare, ali sačuvaš dušu. Ima li drugog leka za autocenzuru, a na planeti Zemlji?

Bio je to čarobni spoj: novinari su imali čvrsta uverenja (da treba srušiti Miloševića), a Zapad je imao pare. I ista uverenja. Opozicija je to nazivala „snažnom međunarodnom podrškom”, a režim je govorioo stranim plaćenicima. Sa ove distance kad gledam, vidim da su i jedni i drugi bili u pravu, barem što se tih etiketa tiče.

A sada se sve promenilo. Želje Zapada sada ispunjava vlada. Kosovo? Izvolite. Unitarna Bosna? Radimo na tome… Pa zašto bi Zapad onda finansirao bilo kakve opozicione medije?

Ne bi to danas ni bilo potrebno, da institucije nisu ostale iste kao u Miloševićevo doba. Ovde i dan-danas čelnici dobijaju uputstva od Gazde i bespogovorno ih sprovode. Gazda je, doduše, u međuvremenu nekoliko puta promenio ime, ali ćud nije. Demokratija? Ha-ha-ha. Dobacili su do poštenog prebrojavanja glasova. Privatna svojina? Može i to, ali samo za odabrane i poslušne…

I onda stvarno nikoga i ne čudi to što privatni vlasnik televizije B 92 ukida svoju najgledaniju emisiju. Cenzura? Naravno. Ne ujeda se ruka koja ti ustupa frekvenciju (to jest, dve frekvencije), valjda je to svakom u Srbiji jasno.

I tako nestade Olja iz medija. Za razliku od devedesetih, nema više ozbiljnog medija koji bi nju zaposlio. Možeš, Olja, da odeš u časopis „Kupusni list”, poručuje vlast, i ne samo vlast, nažalost. Isto poručuje i Goran Milić iz Al Džazire, kaže: „Samo ti, Olja, snimaj, sve će to internet preneti … i pozlatiti.”

Da ne bude zabune nije ovde stvar u Olji. Stvar je u tome da Srbija danas nigde ne može da sazna kolike je neznalice vode. Recimo da, kao nekad, čuje kako Tomislav Nikolić ne zna kako mu se zove smer na kome je magistrirao. Da sada, recimo, od učenog sveta čuje priču o tome kako je nemačka izdavačka kuća De Gruiter u septembru ove godine potvrdila da je članak gradonačelnika Siniše Malog plagijat i povukla ga iz svog časopisa, dok u Srbiji niko nema petlju da to isto uradi s njegovim doktoratom. Niti sa plagiranim doktoratom Aleksandra Nambije Šapića. Niti s plagijatom ministra policije. Nezgodno je to – podsećati javnost da policiju vodi lice kome je dokazana intelektualna krađa. Nakon što je dva puta odbio otvoreni poziv da pred kamerama demantuje plagijat oni ugasiše kamere. Pametno, priznajem.

U tom mraku, svi će zaboraviti trenutak kada je Jorgovanka Tabaković na RTS-u pohvalila „jednog našeg vrlog ekonomskog novinara” koji je, kako je setno naglasila, rekao: „Stabilnost nije sve, ali bez stabilnosti, sve je – ništa.” O tempora, o mores, što bi rekao Žika Obretković! Svako ko je makar prelistao bilo koju ozbiljnu knjigu o ekonomskoj politici zna za Karla Šilera, zapadnonemačkog ministra privrede (1966–1972), koji je ovim rečima objavio da Nemačka nikada više neće voditi inflatornu ekonomsku politiku. Sme li guvernerka to da ne zna? Sme, naravno. Uz dva mala uslova: da sama tu temu ne otvara, i drugo, ako joj već izleti i bruka se otkrije, da tu brljotinu nijedan novinar više ne sme da objavi u udarnom terminu.

Ne znam kako mi sad baš pade na pamet film „W”, koji sigurno nije najbolji film na svetu, ali jeste bitan za one koji razmišljaju o demokratiji, slobodi, ili o Maksu Veberu, idejnom uzoru našeg premijera. Ovde je bitno to da film govori sve najgore o Džordžu (W) Bušu, a prikazan je u vreme dok je ovaj bio predsednik Amerike! I nisu film emitovali u „Kupusnom listu”, niti na „Jutjubu”, nego lepo, kako bog zapoveda širom Amerike i širom sveta. I nije ga režirao bilo ko, nego Oliver Stoun, levičar i ljuti Bušov politički protivnik. Sam Buš o filmu nikada ni reči nije rekao, nikome otkaz nije dao, niti je kome zbog tog filma dlaka s glave falila.

Veberovski potez lečenog alkoholičara Buša mlađeg, koji nije imao potrebu da zove telefonom one s kojima se ne slaže, niti da ukida filmove i emisije koje mu nisu po volji. Da li se Buš uzdržao zato što je bolje od Vučića razumeo Vebera, ili mu institucije nisu dozvolile da reaguje – svejedno. Glasam za institucije.

Politika