Koga sam sve izgubio u 2019. godini?

Пише: Филип Гвозденовић

Те 2019. године наша најдуговечнија глумица Бранка Веселиновић ушла је и званично у други век свог живота, а Кирк Даглас је угасио 103 свећице у децембру.Те, с обзиром да је почела у уторак, не баш лоше 2019. године, није обележено сто година од увођења Грегоријанског календара, нити сто година од рођења чувеног Драгослава Аврамовића (a.k.a. Деда Аврам) или пак сто година од успостављања прве међународне ваздушне линије.

Та 2019. година почела је одласком Марка Николића (1946-2019), свима драгог и вољеног Гиге, који је бар том улогом обележио наше животе. Сонг “Бољи живот“, Љубиша Бачић (1922-1999) написао је баш за лик којег је тумачио Марко Николић, а који се отприлике и спонтано, током серије углавном поклапао са просечним грађанином бивше нам државе. Па чак и деценијама касније ситуација се није значајно променила. “Али шипак, нешто ипак ту не штима. Живот није лото.“

Заједно са Мишом Јанкетићем, био је жртва отмице авиона на линији Подгорица – Београд, 1981. године. Звучи невероватно, али та 2019. година је однела и поменутог Михаила Мишу Јанкетића (1938-2019), једног од најзначајнијих глумаца ова два века. Судбина или ко зна шта ли је… Чињеница је да је наша кинематографија остала упражњена за два истинска барда чији одлазак, посматрајући садашње стање, никада нећемо успети да надокнадимо.

Те зиме отишао је и мој Чачанин, Миодраг Радовановић Мргуд (1929-2019). Миодраг је рођен 20. августа давне 1929. године у Чачку, од оца Воје и мајке Живане.

Његов отац је био власник чачанског хотела “Српски краљ“, али је преминуо док је Миодраг био дете, те су сви послови спали на мај ку Живану. У Чачку је завршио основно образовање током којег је и сасвим случајно и енигматично добио препознатљив надимак. Средњу школу завршио је у суседном Краљеву (Гимназија), а студирао је у Београду, где ће и дипломирати (ФДУ) у класи проф. Мате Милошевића (1901-1997.). Најупечатљивија улога, по којој га уједно шира маса и памти је озлоглашени Шицер из серије ,,Салаш у Малом Риту“ (1975.), међутим истакао се последњих година и у серијама ,,Вратиће се роде“ (2007.) у улози Деше Инхофа и ,,Мој рођак са села“ (2008.) у којем је играо пуковника Стрецког. У улози Николе Пашића појавио се у серији ,,Последња аудијенција“ (2008.). Протутњао и кроз ,,Балкан Експрес“ (1983.) и ,,Бој на Косову“ (1989.). Част ми је да сам имао прилику да га гледам уживо у представи ,,Велика драма“ једне јануарске вечери 2011. године у Народном позоришту у Београду где је бриљирао колегијално са Љиљаном Благојевић, Танасијем Узуновићем и др. Остаће запамћен по свом гаргамелском стасу и манирима правог господина. Неправедно непрепознатљив од стране Чачана. Хвала и била ми је част живети у твом времену и нашем граду…

Душица Жегарац (1944-2019), глумица која је постала глумица жртвујући студије медицине.

У осталом другачије би било неправедно, јер већина нас не би знала за ту лепоту. Године 1999. добила је награду “Павле Вуисић“. Живела је једно време и у Португалу.

Игор Первић (1967-2019).

Добар пример како расути и проћердати таленат. Вечити потенцијал наше глуме. Остао заувек недокучен. Прерано угашена звезда која је свој сјај бацала и на музичку сцену.

Гордан Михић (1938-2019).

Чувени сценариста. “Звиждук у осам“, “Варљиво лето ’68.“, “Горе-доле“, “Заборављени“, “Балкан експрес“, и делом “Отворена врата“ само су неки од наслова сценарија које је потписао Михић. Некако вазда био у сенци супруге и ћерке, а далеко битнији траг оставио сам.

Мммммммммммммммммм! Зоран Ранкић (1935-2019).

Неправедно потцењен и заборављен глумац и песник. У народу исто као и Неша Галија или Гале Кербер познат само по надимку – Попара, који је стекао у серији “Срећни људи“ играјући Жарка Попару. Грлатост и прека нарав Попаре остали су урезни заувек у нашим срцима. Некима је и уливао страх у кости. Сем те улоге и улоге Калабића, нажалост није имао прилике да свој таленат предочи широј маси. Дакле, не заборавите то име – Зоран Ранкић звани Попара. Обележио је живот једне генерације.

Душан Макавејев (1932-2019), још један сценариста, али и режисер који нас је напустио ове године. Макавејев је био по струци психолог, али оно по чему ћемо га сигурно упамтити јесте црни талас. Памтићемо га као критичара друштва. Метафоричног критичара овога и онога. “Човек није тица“, “Љубавни случај или трагедија службенице ПТТ“, “Невиност без заштите“ и друга дела продукт су Душана Макавејева.

Бранко Лустиг (Branko Lustig, 1932-2019), чувени глумац са наших простора, а јеврејског порекла.

Добитник је два Оскара, за филмове “Шиндлерова листа“ (1993.) и “Гладијатор“ (2001.) као најбољи продуцент. Био је заробљен у Аушвицу и након ропства изашао је са свега 30 килограма. Већи број чланова његове породиценастрадао је.

Последњих година живео је у Загребу где и умире 14. новембра 2019. године.

Бруно Ганц (Bruno Ganz, 1941-2019), швајцарски глумац, препознатљив по улози Адолфа Хитлера у филму “Хитлер, последњи дани“ (2004.).

Каријера дуга готово шездесет година за продукт је имала преко стотину улога сигурно најпознатијег глумца са немачког говорног подручја. Дуго година је боловао од канцера, којем је подлегао 16. фебруара 2019. године.

Дорис Деј (Doris Mary Ann, 1922-2019), глумица и певачица, добитница награде Греми за животно дело. Изузетно се борила за права животиња и освојила је моногобројне награде на том пољу.

Добрица Ерић (1936-2019), срећом лично није дочекао да се вести о његом одласку не додели пондер већи од дневних трачева.

Трагедија ове државе је заправо увек била иста – заборављали смо најбитније. Аутор неколико романа и збирка песама, саставни део живота сваког детета ко је је расло у овој напаћеној држави. Песму “Волео сам девојку из града“ написао је управо Ерић. Сахрањен је у родном селу, Доња Црнућа код Горњег Милановца.

Гроздана Олујић (1934-2019), још један сегмент детињства сваког детета.

Објавила је мањи број романа, али зато огроман број бајки које су преведене на неколико десетина језика и које су дакакао красиле наше читанке из српског језика и књижевности.

мр Борка Павићевић (1947-2019), драматург (Атеље 212) и колумниста (НИН).

Била је својевремено и директор БДП-а. Појавила се у филму Бориса Малагурског “ Тежина ланаца 2“. Преминула је 30. јуна 2019. године у Београду.

Бранислав Петрушевић Петрући (1955-2019), један од Индексоваца.

Играо у многобројним представама и снимио је неколико филмова (“Мољац“).

Последњих година се опробао и у стенд-ап комедији и тако је обележио 40 година каријере.

Фахрудин Јусуфи (1939-2019), освајач сребрне медаље са фудбалском репрезентацијом Југославије на Европском првенству у Француској 1960. године и златне медаље на Олимпијским играма у Италији исте године.

Играо је у чувеном финалу на Хејселу, 11. маја 1966. године, када Партизан постаје вицешампион Европе.

Драгослав Шеки Шекуларац (1937-2019).

Друга звездина звезда. Играо поред Црвене Звезде (153 утакмице/32 гола) и за Карлсруе и ОФК Београд. За репрезентацију Југославије одиграо је 41 утакмицу и постигао је 6 голова. Тренирао је Црвену Звезду пре Љупка Петровића, али тврда ћуд му није дала мира па је као и раније, због физичких сукцесија рачун платио суспензијом. Остало је историја и дебата ко је главни “кривац“ за највећи успех нашег клупског фудбала.

Ники Лауда (Nicolas Lauda, 1949-2019), чувени аутомобилиста, троструки шампион света из области Формуле 1 (1975., 1977. и 1984. године).

У међувремену, преживео је пожар упркос свим негативним прогнозама. Последњих година имао је великих здравствених проблема услед којих умире 20. маја 2019. године.

Roxette у народу, иако дует у пракси. Мари Фредриксон (Gun-Marie Fredriksson, 1958- 2019), шведска певачица препознатљивог и омиљеног гласа.

Умрла је од последица опаке болести и велике дозе зрачења, 9. децембра 2019. године. Ни сам нисам знао како ћу преживети тај дан. “It Must Have Been Love“ и “Listen to yоur heart“ као крајња порука и смисао живота остају да живе заувек. Анђеоски глас окићен одмереношћу, ако је лек за утеху, Мери ће оставити бесмртном.