Benevolentni diktator

Kolumna profesorke Ekonomskog fakulteta Danice Popović koju Politika nije htela da objavi zbog naslova, ali je objavio list Danas.

Ko god ovaj naslov shvati kao kompliment našem premijeru, neće me iznenaditi. 

Jer, ovde se prosvećena diktatura smatra rešenjem svih naših muka. Samo, uklapa li se naša stvarnost u taj ideal? O prosvećenosti našeg vladara nemoguće je govoriti, ne samo zbog bednog i sve goreg položaja škola, bolnica, pozorišta ili medija. Ko bi poverovao u prosvećenost vođe koji može da podnese da mu se rukom posađeni poslanici frljaju „vazduplohovima“, ili „sineopsisima“, dok učene ljude naziva glupacima kad objave dokaze o plagiranim doktoratima njegovog ministra policije, ili gradonačelnika?

Dakle, zbogom prosvećenosti, preostaje nam da govorimo o – benevolentnom diktatoru. U društvenim naukama ovaj pojam označava autoritarnog vođu koji svoju vlast koristi da bi podstakao privredni rast i povećao društveno blagostanje. Sad nam ostaje da vidimo je li naš premijer autoritaran, pa ako jeste, je li benevolentan, pa ako jeste i to, onda sledi najteže pitanje: može li benevolentni diktator da pokrene privredni rast?

Teza o autoritarnosti našeg premijera može se dokazati u tri (njegove) reči: „Ne dam Gašića!„. Ili u osam reči: „Trebalo je i mene da pozovu na rušenje„, kada je aferu Savamala opisao kao etički i estetički čin sa neplaniranim lošim završetkom. Baš tako dolazimo na tezu o benevolentnosti našeg vođe. U obe pomenute afere (Helikopter i Savamala) premijer je isticao da su akteri imali dobre namere. O Gašićevim dobrim namerama da i ne govorimo, mada ni „idioti iz Savamale“, kako ih je premijer nazvao, nisu činili zlo, već dobro. Pomenuti „idioti“ nisu taj epitet stekli zato što su bespravno rušili kuće i maltretirali građane, nego su idioti zato što su to radili noću! Dakle, nije bila loša namera, nego, eto, dešava se kad radiš sa takvima.

Šta tek reći o celodnevnoj seansi koju je premijer počeo da obavlja sa građanima, od kojih su neki odmah dobili posao, ili lekove za decu, ili šta su već tražili. Pa koji bi cinik to osudio? Još kada bi premijer mogao da se „teleprontuje“ u kuću svakog nezadovoljnog građanina, kud bi nam kraj bio… A ovako, pošto će premijer u narednom mandatu, ako potraje četiri godine, moći da primi tek oko sedam hiljada ljudi, teško da će taj boljitak iko osetiti. Ako računamo da samo deset odsto ljudi u Srbiji ne može da reši neki svoj životni problem kroz institucije, a njih je sedamsto i nešto hiljada, ispada da će ova akcija doneti boljitak jednom jedinom procentu ugroženih. Devedeset devet odsto nevoljnika od toga neće imati nikakve vajde!

Tako da je uzaludno govoriti o dobrim namerama našeg premijera, makar da su – najbolje. Uostalom, put u pakao oduvek je bio popločan dobrim namerama. Zato je od analize karaktera benevolentnog diktatora daleko važnije govoriti o njegovoj moći da pokrene privredni rast i poveća društveno blagostanje. Tu je problem mnogo veći. Tačno je da neke autokratije, to jest benevolentni diktatori, mogu u kratkom roku da pokrenu snažniji rast od demokratija. Ali, kad se ti slučajevi bolje pogledaju (azijski tigrovi, ili Kina, na primer), postaje jasno da se taj model Srbima ne bi mnogo dopao: to je model danonoćnog rada, malih plata i bednih penzija, uz… eh, da .. uz ogroman rast nejednakosti i gubitak političkih sloboda.

Od svih benevolentnih diktatura na ovoj planeti jako je mali broj uspešnih. Na svaki primer Kine dolazi tuce katastrofa poput Zimbabvea, pa se na kraju ispostavlja da ipak nedvosmisleno brže i trajnije rastu zemlje koje razvijaju institucije. U Srbiji, međutim, niti institucije funkcionišu, niti ima naznaka da će se to desiti. Ovde partije upravljaju privredom, ovde se nikada neće uvesti javni konkursi, a stvari će se dešavati, ili neće, onda kada ih premijer najavi. Kao u slučaju nove vlade, na primer. Najpre je rekao za deset dana, pa za mesec dana, a sad je za to izgleda izgubio interesovanje. Ali nas je obavestio da građane koji su mu bili u poseti ne zanima kada će nova vlada biti formirana, već ih interesuje „ko rešava njihove probleme“.

Pa ko ih rešava? Evo, piše u naslovu.

Zašto sam otišla iz Politike

Uredništvo dnevnog lista Politika odbilo je da objavi kolumnu „Benevolentni diktator“ profesorke Ekonomskog fakulteta Danice Popović zbog naslova.

– Nisu mi prvi put sada tražili da promenim naslov kolumne. Redakciji Politike bio je neprihvatljiv i naslov „Demo(n)kratski program Dragana Đilasa“ – ali su objavili. Sudbina mog ovonedeljnog teksta „Benevolentni diktator“ isto je započela (sugestijom da odustanem od naslova), ali se završila obaveštenjem da će tekst objaviti jedino ako naslov promenim. Strah je u Politici očito mnogo jači danas nego što je tada bio – kaže za Danas Danica Popović, koja je urednika Politike obavestila da posle ovakvog „tretmana“ njenog teksta više neće pisati za taj list. 

______________________________________________________________