Konverzija norme u pravnu normu i pravo

Пише: Симо С. Стокић, дипломирани правник

На Правном факултету пре више од три деценије учио сам да је право по дефиницији скуп правних норми заштићен санкцијом државе. У два моја скромна ауторска рада који су објављени у Билтену библиотеке Правног факултета у Београду мало детаљније сам устврдио да та дефиниција није прикладна за суштинско означавање појма „право“ у свим случајевима. У овом тексту ћу укратко изнети обичним језиком о чему се заправо ради?

По мом схватању појма „право“ ја подразумевам нешто конкретно, што оно у суштини и јесте. Пре тога треба разграничити појмове „норма“, „правна норма“ и најзад „право“. Закони и прописи јесу заправо скуп норми (не увек и правних норми) које су заштићене санкцијом државе.

Норме из било којег закона или прописа уређују одређене друштвене односе који остају само норме све дотле док неко не почне и да их „конзумира“ или захтева њихово утврђење пред надлежним органима.

Ако моја баба никада није положила возачки испит нити се икада возила превозним средством онда су за њу тадашње норме Закона о безбедности саобраћаја само обичне норме јер се ни једна од тих норми није никада према њој применила.

Да би та норма постала правна норма онда неко мора да не дај боже начини саобраћајни прекршај и тада држава према несавесном возачу покреће прекршајни поступак па тада те норме постају правне норме.

Када прекршајни суд донесе пресуду и казни учиниоца прекршаја онда је она казна у изреци пресуде „право“, односно његова обавеза према држави (јер је и обавеза саставни део права државе да нам ограничи нека друга стечена права-имовину рецимо).

То значи да право извире прво из норме која се конвертује у правну норму (процес пред судом, органом) а тек после тога се та правна норма претвара у  конкретно право (обавеза да платите казну држави). Ако суд ослободи окривљеног онда из правне норме није настало никакво право па је конкретна норма из некога закона у односу на то лице остала само норма и правна норма.

Закључак: Постоје норме из многих закона које у односу на нека лица на која буду примењена пролазе кроз фазу правне норме (процес пред судом) и у многим случајевима настане и конкретно право тога лица према трећим лицима или према држави и обрнуто или не настане никакво право које је тражено петитумом тужбе.

Она лица на које су примењене норме из неких закона јесу потенцијални имаоци неких права чије утврђење су тражили, а сва друга лица на која се никада нису примениле норме појединих закона, те норме су у односу на њих остале само норме и не могу се назвати правом у ужем смислу.

Међутим, постоје и неке рецимо уставне норме, које у себи садрже конкретна права у односу на сва лица и све грађане, као што је рецимо слобода говора, право на здраву животну средину, право настањивања на било којој територији и друга уставна права.

Та права се остварују непосредно од стране сваког грађанина и није потребан никакав поступак или процес да би се утврдило постојање тога права у односу на конкретно лице. То су универзална права и само та права се могу подвести под ону дефиницију са почетка овог текста. Конзумирање тих права се врши непосредно и одмах по вољи било кога лица.

Ако посматрамо норме из кривичног закона и оне у односу на многа лица остају само норме према многим лицима, јер на многа лица те се норме никада нису примениле. Зато су те норме постале и кривично право у ужем смислу само према учиниоцима кривичних дела који су правноснажно осуђени. Они који су били процесуирани а ослобођени су сваке кривице те норме никада нису постале и „право“ у ужем слислу.

Због свега наведеног под појмом дефиниције „права“ треба подразумевати производ примене норме (решење, пресуда, нека уставна –непосредна права), који има непосредну материјалну правноснажност.

Шта то значи? То значи да ако је пресудом суда утврђено да сте стекли право својине на некој парцели која је до тада била у својини неког трећег лица, да ви имате право на  валидан упис у јавну књигу, да добијете и посед и државину те парцеле а што је запрећено санкцијом државе.

Према томе, нема права док оно и не настане у законитом поступку, са изузетком неких непосредних уставних права која су одмах подобна за примену и коришћење. Сама норма није и право према свим оним лицима из које није настало никакво конкретно право према њима.

Зато норма кроз правну норму (поступак) може да доведе до конкретног права или уставна норма која се непосредно примењује и заштићена је такође санкцијом државе и поред тога што неком лицу није утврђено пресудом да има право на слободу говора.

______________________________________________________