Кратка белешка за вечно ћутање

Не умем да започнем, мимоилазе ме сва правила лепог писања о којима мислим када пишем.

Коме се обраћам,  а да прескочим озлојеђеност, бес, љутњу и, суштински, тугу?

Драго моје и вољено српско друштво, драги и вољени народе, осећам одговорност да проговорим. Бојим се да трагедија која нам се догодила, и поред силине опомене коју има, није у својој дубини схваћена. Страшан је злочин када вам лекар прећути дијагнозу, ко је он да одлучује о снази коју имате или немате да се са болешћу борите, а једини он зна шта вам је. Огромна одговорност, и тешка, јер одговорност је тешка. Зато чуди радост и полет са којом људи у нашем друштву хрле ка положајима којима нису дорасли.

Polaganje cveća i paljenje sveća kod OŠ Vladislav Ribnikar   Foto: Insajder / Srđan Ilić

Пошто сам ја сада у позицији лекара на коме је да каже дијагнозу, ја нећу ћутати, морамо да носимо ако хоћемо излечење. Господо драга, овде се дешава дуготрајни злочин над вредносним системом, са великим варијететима, да не кажем креативношћу, у поступању злочинаца.

Па имате и силовање, изнуђивање, премлаћивање, небројене покушаје убиства из незнања и сулуде освете, из нехата. Са јучерашњим дешавањем, коначно имамо доказ злочина над вредносним системом. И сви они који размишљају шта је требало и шта даље да предузму, треба да знају природу тог злочина.  Рехабилитација овако силованог и изнуреног вредносног система не може се осмислити никаквим процедурама, које ће спроводити купљене дипломе. Немам илузију да је ово урушавање ствар тренутне политике, онда би се то некако дало решити.

Може да буде ствар политике, начелно, јер њена ознака одавно јесте борба за лични, а не општи интерес. А тај интерес значи смрт вредности о којима говорим. Када имате овакав колапс вредности којима у природи није да су пијачне и да се њима може трговати, онда морате из корена да мењате, да одвојите жито од кукоља, да тражите, лучом, људе од интегритета, који неће на тендеру продати покушај рехабилитације жиле куцавице једног друштва, а то је вредносни систем.

Тешко ћемо успети. У нашем друштву већ одавно пројекти са тематиком моралног васпитања нису перципирани као пројекти из културе, за које се одвајају средства. Кажу челници мог града да морал није култура, пробала сам и сама један такав пројекат у мојој родној престоници културе да пласирам. Помислих да они о томе, ауторитетом својих положаја, морају више знати. Они сигурно знају да је култура интерес.

И сада, када ту логику убрзате до нивоа целог друштва, схватите да о етичким вредностима нико не брине. А то је ствар велике бриге и хигијене, мора да буде. Нажалост, уверили смо се у то. Ако у школи у којој се оно јуче десило, немате деце која ће се постарати да одбаченог друга сви прихвате, који ће бити медијатори једног нормалног развојног процеса уклапања у друштво и социјализације, онда значи да ми одавно немамо клицу емпатије и друштвене одговорности.

А те клице у неким бар појединцима друштво је дужно да произведе. Погледајте, ако тога нема, ако нема дечака или девојчице који на задиркивање и одбацивање друга реагују тако што ће га приближити том друштву које га одбацује, ми друштво немамо. Ми имамо појединце који се боре за лични интерес, дебело заражене недодирљивим егом.

А ако је тако, школа им не треба, постаје извор опасности, као што видите. Јер тамо престају да добијају оно што не могу сами, у тихом накарадном дивљењу само свом егу, да добију.

Дијагнозу сам изрекла. Верујте ми, то ми је струка, не двоумим се. Сада, важно је рећи да етика признаје чињеницу постојања фанатика, који са миром проводе своју психопатолошку природу. Нада се етика да њих има мало. У овој нади уздрмала ме је јучерашња трагедија.

Профил учесника јасно нам сигнализира да немамо проблем са „маргиналним групама“ као друштво и да девијантно понашање изгледа није само изузетак. Сигурна сам да сваки пут када на одговорно место поставите човека који нема покриће у знању, способностима и не хаје за моралне вредности, сваки пут када је неко тамо где му није место, правите злочин над вредносним системом.

И свака рана на том систему га слаби. Сада је на апаратима. Не будите у илузији, немате могућност да „под кључем“ држите све оне који су прешли у патологију, јер они се не виде. Одавно немају видљиву грбу, одавно су, многи од њих, промовисани као хероји нације. Процедуре држања под кључем не лече вредносни систем.

Где је ко затајио са процедуром и где ће ко да затаји, то није кључно питање. Кључно питање је одакле такве емоције, ставови и одсуство емпатије, одакле таква хладнокрвност у наношењу зла? Превише смо људски рањиви да бисмо живели без људи, капитал усамљеност не лечи, у њему нема страсти. Мудро је зборио велики Грк, онај ко може без људи или је звер или је Бог. Зар не видите да је у праву?

Свако од нас је носилац одговорности у јучерашњој трагедији. Ја лично се стидим, слагала сам кад сам на почетку бес поменула. Стид ме је што се запатила клима трговине и уновчавања и тамо где јој није место.

Можда би било паметније да сам ћутала. А поводом злочина од јуче, који нам указује јасно да смо кликере заувек протерали из школског дворишта јер је то место злочина над вредносним системом, потребан је, не минут ћутања, већ вечно ћутање. У молитви за све нас и осећају беспомоћности нас све остављам. Молим за излечење!

Др Катарина Мајсторовић, етичар

__________________________________________________________