Kupac po nalogu partije

Piše Srđan Škoro

Saša Mirković je za kratko vreme postao slika i prilika Vučićeve vlasti, njegovih reformi i evropejstva, mesijanske uloge koju je sam sebi dodelio spasavajući Srbiju od brojnih nedaća. Njegov stranački kompanjon je,  zaljubljeno posmatrajući Vučića, shvatio da bez kontrole medija nema pravog uspeha, pa se toliko u jednom trenutku razmahnuo, da pre podne kupuje tv Metropolis, popodne dnevni list “Sport”, a uveče konkuriše za generalnog RTS.

Reč je, da ne bi bilo zabune, o onom Mirkoviću koji kontroliše Zaječar na opšte oduševljenje meštana koji se gotovo svakodnevno bune protiv njega. Zašto se mora stalno naglašavati koji Saša Mirković je u pitanju, pobrinuo se sam državni sekretar svojim izjavama i neshvatljivoj odbrani vlasti. Ona antologijska kako država nije kriva za loše stanje u medijima, prepričavaće se godinama.

Onda se, po nekom pravilu, kao krunski dokaz svih pregnuća i napretka sa naprednjacima na čelu, pominje usvojeni paket medijskih zakona. Ali, kome on služi, niko ne govori. Šta će nam takvi zakoni kad nemamo više medije? Šta vredi da država izađe iz vlasništva kad u njega ulazi partija i njihovi poslušnici? Kako primeniti te zakone ako su vlasnici medija, Mirković, Gašić i njima slični? Sa usvojenim setom zakona za koji svi imaju samo reči hvale, uskoro će svi mediji ličiti na međugradsku televiziju Studio B, gde je glavna urednica živi dokaz kako se nogama, ipak, ne može voditi nijedan mediji, pa ni ovakva televizija.

No, nikoga kao da to ne zanima. Javnost je mesecima bila zapanjena kako ministar kulture i informisalnja može toliko dugo da ćuti na brojne primere cenzure, ukidanja kultnih emisija, suzbijanja slobode govora… A onda je Tasovac iznenada progovorio. Utisak je da bi bilo bolje da je nastavio da ćuti. Bar bi ljudi pomislili, pametan čovek neće da se kači sa budalama.

Postavlja se pitanje šta zakon kaže kako je moguće da se najstariji srpski sportski list prodaje i izdvaja iz Komapanije Novosti čija je privatizacija sporna i nalazi se, visoko kotirana, među onih čuvenih 24. Može li nešto što je toliko sporno i o čemu se vodi istraga biti predmet bilo kakve trgovine? Očigledno da može. Jer, ako su prodavac i kupac partijski poslušnici, ništa ne predstavlja problem.

Sve će biti legalizovano tako da niko neće ni primetiti kad je država izašla, a partija ušla i ko je stvarni vlasnik.  Zbog svega toga i imamo situacije gde ministar policije upečatljivog nadimka, glumeći Džems Bonda juri po autoputu za kidnaperima deteta i slika se kao da je u pitanju vašarska šatra, a ne opasna akcija u kojoj neko može i da strada. Civili se, zbog mera bezbednosti,  uvek iz takvih akcija isključuju, ali ministri idu stopama svog vođe, hoće i oni nekoga da spasu, pa da se slikaju i bar toga dana budu heroji.

Ta potpuno bezumna potreba, dovela je, između ostalog, i do toga, da još ne znamo stvarne razloge udesa vojnog helikoptera i pogibije sedmoro osoba. Država u kojoj je važnije gde će sleteti i ko će doćekati spasilački helikopter, nego da li će uopšte bezbedno sleteti je osuđena u startu na propast. Tamo gde politika odlučuje umesto struke stradanja su, nažalost, neizbežna. Kad se u sve to umeša i predsednik vlade teatralno preuzimajući odgovornost na sebe, istovremeno štiteći dvojicu ministara, sve postaje farsa sa elementima tragikomedije.

Toliko se hvalio kako je bio uspešan student prava i kako je danonoćno spremao ispite ne bi li dobio što veću ocenu, ali očigledno nije zapamtio osnovnu lekciju, da se presude ne mogu donositi pre istražnih radnji i utvrđivanja činjenica. Šta, ukoliko se utvrdi da je neko od ministara insistirao, bez obzira na vremenske uslove, da helikopter sleti na Surčin? Hoće li Vučić ići u zatvor pošto je unapred amnestirao moguće krivce? Koliko godina robije može da se dobije za sedam izgubljenih nedužnih života?  Ili on jednostavno zna kako je do toga došlo, pa ga ovakve izjave i pokušaj zamagljivanja čitavog slučaja neće skupo koštati. Jer, mediji su pod njegovom kontrolom, a posle najavljenog izlaska države iz njih, postaće i formalno vlasništvo jednog čoveka i jedne stranke.

Zbog svega toga bi, ako ništa, morao da pocepa svoju diplomu pravnog fakulteta. Njegovi u stranci bar mogu da mu naštancuju neku drugu koja god mu zatreba, čak i doktorat ako bude neophodno. I onda nemilice mogu da se slikaju, učestvuju u akcijama spasavanja, daju neodgovorne izjave o odgovornosti i pozivaju se na zakone koje su usvojili po evropskim standardima.