Kvantoks: Kako nas je brz rast uveo u problem i koje sam lekcije naučio

Piše: Vuk Popović, QUANTOX

Tokom preduzetničke karijere imao sam mnogo uspona i padova. Tako je to u biznisu. Nikada nije sve glatko. Ipak, neke prepreke mogu vam promeniti kompletno poslovanje za koje ste do tada mislili da imate u malom prstu. To se nama desilo polovinom prošle godine kada smo ostali bez oko 170 radnika.

Kriza u IT sektoru u to vreme je buktala u svetu, a u najvećim tehnološkim kompanijama su pljuštali otkazi. Ta nestabilnost nije zaobišla ni našu zemlju. Kada je u mojoj firmi naišla kriza, mi smo bili kompletno nesnađeni. Firmu sam vodio 16 godina, i tokom tog perioda bilo je stresnih situacija, otkazivanja klijenata, ali sam nekako uvek pronalazio rešenje bez drastičnih posledica. Međutim, ovoga puta situacija je bila drugačija.

Imali smo potpisane velike ugovore i u jednom trenutku smo ostali bez velikog klijenta na čijim projektima je radilo oko 170 ljudi. Oni u tom trenutku ostaju na klupi, odnosno i dalje imaju ugovor i primaju platu, ali nemaju projekat na kome rade. Ipak, na to nismo gledali kao na trošak u tom trenutku, već smo sve to videli kao priliku i nadali se da će doći novi klijenti i ponovo sve pokrenuti. Prvo rešenje nije bilo otpuštanje, jer je u tom periodu bilo jako teško naći radnu snagu. Mi smo čak kupili dve firme kako bismo mogli da odgovorimo na projekte.

Prosečna plata tada je bila 3.300 evra. To je mesečno veliki iznos. Nekoliko meseci plaćali smo ljudima redovne plate iako nisu radili, sve do trenutka dok se novac nije istrošio. Ni tada nisam krenuo sa otpuštanjem već sam iz svojih sredstava upumpao u firmu nešto više od dva miliona evra, ne bih li sanirao tu tešku situaciju. Međutim, ni to nije pomoglo.

Kada sada pogledam na sve to, problem naše firme je bio što smo brzo porasli, a za to nismo bili adekvatno pripremljeni. Nismo imali stručan kadar, pre svega u finansijama. Taj sektor smo vodili brat i ja, i to je savršeno funkcionisalo dok smo imali 50 ljudi. I dok smo u jednom segmentu rasli, u drugom smo tonuli. Desila se zatim investicija od jednog fonda u iznosu od šest miliona evra, koju sam dobrim delim ponovo vratio u firmu.  Ali zbog nestručnih saveta koje smo poslušali, izgubili smo nekoliko miliona, i tada je bilo jasno da sa našim budžetom ne možemo da spasimo sva radna mesta i otpuštanja, koja smo tako dugo odlagali, započeli smo u martu 2023. Neiskustvo i nedovoljno stručan kadar doveli su u pitanje opstanak firme. To je lekcija koju sam tada naučio. Posle toga napravio sam kompletnu reorganizaciju. Na mesto COO zaposlili smo čoveka koji ima 30 godina iskustva u biznis organizovanju, da nam pokaže da to što radimo ima smisla i da ne bismo ponovili iste greške.

Svaka firma mora da prati svoj razvoj. Iako smo mi mislili da to uspešno radimo, jer smo u međuvremenu završavali razne sertifikate, standarde… pali smo zbog finansija za koje smo mislili da su proste, što definitivno nije bio slučaj. Zapravo, finansije su najbitnije u poslu. Posao firme ne završavaju samo programeri, već je izuzetno važan kompletan bek ofis, koji stoji iza toga, od HR-a, rekjutera, ofis asistenta…

Bili smo prinuđeni da otpustimo 130 ljudi. Još 30 njih je potom samo napustilo firmu, prvenstveno iz straha jer nismo uspeli da ih ubedimo da su bezbedni i da više neće biti otpuštanja. Smanjivanje broja zaposlenih nije se desilo odjednom,  već u talasima, jer smo se sve vreme nadali da možemo da nađemo nekog većeg klijenta. Međutim, to nije dolazilo. Promenila se i kompletna politika, jer kako smo narasli, postali smo interesantni velikim kompanijama, što je bilo dobro, ali pregovori sa njima traju i po godinu dana. Mi u tom trenutku nismo mogli sebi da priuštimo da ceo taj period plaćamo radnike.

U svakom biznisu postoje prepreke, i svi ti slučajevi su uglavnom toliko jedinstveni da ne postoji jedno univerzalno rešenje. Ali ono što sigurno svakom može pomoći jeste da kad naiđe na prepreku,nađe odlične savetnike. Posebno ako firma posluje u više zemalja kao što je naša.

Mali propusti mogu proizvesti ozbiljne posledice i troškove. Jedan banalan primer koji to opisuje jeste da nismo znali kakvi su zakoni u Makedoniji i Crnoj Gori prilikom otpuštanja zaposlenih. Nikada nismo otpuštali radnike, pa nas to nije ni zanimalo. Kada smo došli u tu situaciju shvatili smo da je u Makedoniji otkazni rok od dva do tri meseca. Kada se on uruči, programer prestaje da radi svoj posao jer ga više ne zanima, a vi morate u tom periodu uredno da mu plaćate platu. U Crnoj Gori se za svakih provedenih šest meseci u firmi dobija još jedna plata. Tako da smo za to i otpremnine isplatili velike svote novca.

Posle tok kriznog perioda, koji smo prebrodili na malo bolniji način, mi smo postali drugačiji, optimizovali smo se na svakom polju i mnoga vrata su krenula da nam se otvaraju. Danas smo 20 puta bolja firma i to sa 350 radnika. Tokom cele ove krize, mi smo radili. Prošle godine smo uspeli da vratimo rekordne zarade, a što se tiče profitabilnosti, došli smo na nivo na kom smo bili 2022. iako imamo manje zaposlenih. Ima i promena na koje nismo ponosni, na primer, ranije smo imali i po 50 ljudi na praksi, ljudi koje smo spremali za rad sa budućim klijentima. Sada to sebi ne možemo da priuštimo, da ulažemo više u kadar i znanje, ali smo sigurni da će uskoro ponovo doći i to vreme. Mnogo se novih prilika otvara, dolaze novi klijenti, a oni koji traže ozbiljnije projekte i nove tehnologije koje zahtevaju posebne profile.

Mi već imamo slučaj da za primenu nove tehnologije ne možemo da nađemo ljude. Zato je neophodna konstantna edukacija kadra. Moraju da se prate svetski trendovi kako bi firma u svakom trenutku bila spremna za neke nove prilike. I ne odnosi se to samo na programere. I drugi sektori, ljudi koji obavljaju poslove u pozadini, podjednako su važni. Menjaju se zakoni, menjaju se pravila poslovanja, a greške u tim koracima mogu nekada ozbiljno ugroziti poslovanje firme. Ja sam sve ovo naučio na svojim greškama, ali drugi biznismeni ne moraju. Mnogo toga se može zaobići ako se uči iz tuđih pogrešnih poteza.

Drago mi je što sam kroz ovo prošao iako su to bile najstresnije dve godine mog života i poslovno i privatno. Ipak, sve je to bila dobra škola. Prvi put u životu sam mogao da ostanem bez najvrednijeg što sam stekao za 25 godina rada. Mogao sam i da se povučem, da zatvorim kompaniju i ostanem sa pet miliona evra u džepu, da započnem nešto drugo. Ali to nije bila moja opcija. Stvarao sam firmu ceo svoj život, i rešio sam da u tome ostanem do kraja, kako god da bude. Istovremeno sam pratio ekonomske prilike u svetu i verovao da ćemo se izvući, samo je bilo pitanje vremena i načina.

Kad su dobra vremena, ne razmišljate šta će biti kada nastupi kriza. Zapošljavate i više ljudi nego što vam je realno potrebno, jer u tom trenutku to možete finansijski da podnesete. To su radile i najveće kompanije, „Majkrosoft“, „Fejsbuk“… pa kad su shvatile da im ne treba toliko ljudi, otpustile su na hiljade radnika. Zato je neophodno da se non-stop radi optimizacija. Ne sme da postoji komfor zona, jer kad se nalazite u njoj, tu sigurno nema napretka.

Nedlejnik NIN