Lažna dilema bez alternative

Piše Srđan Škoro, smenjeni urednik Novosti

Predsednik Srbije Tomislav Nikolić se iznenada setio šta su on i Vučić sve obećali moćnicima sa Zapada prilikom preuzimanja vlasti u Srbiji, a to je između ostalog priznavanje nezavisnosti Kosmeta. Otuda i njegova zvanična najava šta će Evropa tražiti od Srbije.  Učestale javne kritike predsednika Srbije na račun premijera i rada njegove vlade nose u sebi jedinstvenu poruku – u ovo smo ušli zajedno i ako treba da padnemo pašćemo zajedno. Nema odvajanja, nema „nisam mislio da će do toga doći”, nema “ja to ne mogu”, nema “nisam tad govorio engleski” kad su nam predočili obaveze…

Vučićevi medijski napadi na Nikolića kojeg sve češće od milja zovu i Dragica, kao i njegovo uzvraćanje Vučiću, govore da su obojica sa svojom politikom došli do zida. Para nema, a kriza sve dublja. Sada traže način da pred srpskim narodom što elegantnije izvedu priznanje Kosmeta, a promena Ustava koja se sporadično provlači kao još jedan zahtev EU, pruža im za to jedinstvenu priliku. I oni je neće propustiti, kao ni uvođenje sankcija Rusiji koje posle odustajanja od gradnje Južnog toka mogu daleko lakše da sprovedu.

Kao što padaju stubovi dotrajalih dalekovoda po Srbiji, tako i stolice na kojima bi želeli da trajno zasednu Vučić i Nikolić, polako ostaju bez nogara. Klimaju se i nisu uopšte udobne. Problem je što obojica misle da će odgurivanjem ovog drugog obezbediti sebi stabilnost. Pre svega ličnu. Ova druga ih nikad nije ni zanimala.

Šešelj koji je stvorio i vaspitao obojicu, trenutno je na Vučićevoj strani i njegovi napadi na Nikolića biće sve žešći. Pogotovu što su mete lako uočljive i narodu prikladne – osionost i sve upadljivije skupocene toalete prve dame koja se glumeći Majku Terezu, ponaša kao Draga Mašin.  Sinovi čija je jedina kavlifikacija da su predsednikovi – jedan dogurao do premijera stranke i gradonačelnika Kragujevca, drugi do trenera mlađih kategorija fudbalske reprezentacije, a smeši mu se i klupa Partizana. Tek da ne izneveri očevu grobarsku tradiciju, a i u Partizanu su već navikli da trpe jednog Nikolića na klupi! Unuče su uspešno promovisali uz Putina, na kako su i sami Rusi primetili, provincijskoj vojnoj paradi. Nikolići su, uostalom, najbolji primer da ljude uvek možeš doseliti iz provincije, ali provinciju iz pojedinaca njihovog kova nikada ne možeš iseliti.

Država u kojoj su politička alternativa jedan drugom Nikolić i Vučić je tužna i mračna zemlja, što možemo da se uverimo gotovo svakodnevno. Osim medijskog, zavladao je i stvarni mrak. I ko zna šta nas još sve čeka na tom putu ka EU. Oni koji su govorili da sa radikalima čak i kad promene veru i ime nema sreće bili su u pravu. Snegovi, oluje, poplave, klizišta, nasilje na drumovima i ulicama, sve više prebijenih i poginulih ljudi, opšta apatija, rastuća nezaposlenost, su nešto što se više ne može ignorisati.

Srbija pod Vučićem i Nikolićem jednostavno sve dublje tone u mrak koji deluje gušće i opasnije od onog koji su sejali devedesetih. Između ostalog i baš zbog toga što osim njih dvojice nema druge varijante, čak ni na pomolu. Dilema je, naravno, lažna, ali je alternativa zato sve stvarnija. Ukoliko se ovako nastavi Srbija će uskoro doživeti da će morati da se opredeljuje između sultanata fabrikovanog u Bajčetini i korejskog modela ala Kim Il Vučić. Između urođenog šumadijskog lukavstva i neskrivenog nasilja i kompleksa večito drugog čoveka koji trenutno poseduje apsolutnu moć.

Pritom premijer Srbije ima jednu vidljivu prednost – njega je jednostavno nemoguće uhvatiti u laži s obzirom da nikad ne govori istinu. I to čini tako uverljivo da je izgleda i sebe ubedio u ono što priča. Kad građani Srbije budu to konačno shvatili biće kasno za sve.

Sve što je vredno trenutno u Srbiji, nažalost, nalazi se van politike i postojećeh stranaka, a najčešće je primorano da bude i van zemlje ili da o toj mogućnosti non-stop razmišlja.

Srbija van sebe, bez struje i stabilnog snabdevanja gasom je opasna za svaku vlast, a posebno za onu koja misli da je neprikosnovena i da se od obećanja o “mercedesu” koji samo što nije stigao i metrou koji samo što nije sagrađen, može živeti.

Srbija je kroz istoriju već imala iskustva sa Tomom Vučićem. Ovako spojene Šešeljevim lepkom ili razdvojene ruskim dletom sve ih teže može podneti. Zato je dilema Vućić ili Nikolić isfabrikovana u očajanju i nedostatku istinske alternative.