Levičar koji je upao u đakuzi

AUTOR: DRAGOLJUB PETROVIĆ

U Srbiji postoje dve vrste NVO: nezavisne Vulinove organizacije i nevulinove organizacije – mogao bi se izvesti zaključak iz propalog vladinog konkursa za projekte nevladinih organizacija, zbog čega 80 NVO traži smenu Aleksandra Vulina, ministra za rad, boračka i socijalna pitanja.

Koji je dva miliona evra sa tog konkursa, kada su uočene razne „zanimljivosti”, lično preusmerio u fond za lečenje retkih bolesti dece. Pare, inače, nisu njegove, ali gest jeste human.

Prošle godine već je jedanput sam sebe smenio. Posle sporazuma u Briselu podneo je ostavku na mesto direktora nekakve Kancelarije za KiM, jerbo je zaključio da taj sporazum ništa ne valja. O ostavci je obavestio Vladu & građanstvo u RTS emisiji „Upitnik” gde je Srbima sa Kosova u emotivnom govoru dostojnom majora Gavrilovića poručio: „Ja nisam više vaš direktor”. Iz čega smo zaključili da je on po funkciji bio – generalni direktor Srba sa Kosova, te ne čudi da ga ovih dana neki Srbi sa Kosova optužuju takođe za sumnjive finansijske transakcije iz vremena kad im je bio neposredni rukovodilac.

Međutim, posle organizovane akcije Srba, Vlade & Vučića, Vulin je ipak shvatio da je Briselski sporazum fenomenalan – njime možda Srbija gubi Kosovo, ali dobija njega. I pristao je da se vrati u onu Kancelariju.

Od malih nogu bio je fasciniran Če Gevarom, onim likom sa kačketa, majica i šolja u gift šopovima. Comandante Če Gevara, međutim, kod njega je pao na drugo mesto omiljenih komandanata kad je upoznao Comandante Vučića. Pa mu se život radikalno promenio -kao momak koji je devedesetih ponosno izjavio: „Bogu hvala, ja sam ateista” – počeo je da se ponaša atipično. Pali badnjak. Ne izbija sa liturgija u Gračanici. Počeo je čak i da se oblači ko episkop raško-prizrenski – crno odelo, crna kravata, crna košulja, crne cipele – mada su u međuvremenu objasnili da ta kombinacija ne ide. Pa je kupio nekoliko belih košulja. Sam je priznao da ne voli odela – pre nego što je postao blizak Vučićev saradnik, odelo je obukao samo na sahrani Slobodana Miloševića.

Bio je član Saveza komunista, JUL-a, Partije demokratske levice, SPS-a, Pokreta socijalista, a nedavno je postao član spa-centra hotela „Hajat”, gde su ga kraj bazena i đakuzija uslikali tabloidi. Po zanimanju je teoretičar zavere, iako je diplomirao prava. Rođen je 1972. u Novom Sadu, mada bi on više voleo da se to desilo u Havani. Sem politike, bavio se pisanjem kolumni, uređivanjem nedeljnika Pečat i čitanjem Alan Forda. Obožava Azru, mada bi bilo interesantno čuti šta o tome misli Džoni Štulić. Njegova biografija neće se zvati „Kaluđer koji je prodao svoj ferari”, već „Levičar koji je upao u đakuzi”.