Lični stav predsednika SANU
Пише: Симо Стокић, дипл. правник
Различита и дијаметрално супротна реаговања на изјаву академика и председника САНУ, господина Владимира Костића јесу последица непознавања права. Ради се о изузетно комплексном проблему који макар и у краћим цртама мора бити образложен са правног аспекта. Председник државе и министар реагују на један начин, председник Владе на други, а новинар Политике реагује на трећи начин. Ко је у праву, да ли критичари, или браниоци академика Костића?
Полазећи од професије којом се бави, а која није право и полазећи од чињенице да се о овом „грому из ведра неба“ нико од истакнутих правних стручњака није огласио, покушаћу да изнесем лични став поводом тога питања. При томе мој вредноси суд никако не може нанети штетне последице јер се не бавим јавним функцијама. Прво треба поћи од сасвим једне просте констатације која може бити кључ одговора. Познато је да све функције у свим државама света изискују полагање свечане заклетве пре ступања на дужност. Шта то значи? То значи да од тога момента та личност врши једну јавну службу у интересу заједнице која га је изабрала и да ту дужност треба да врши у складу са узусима успостављеним у тој професији. Индикативно је да се САНУ не бави извршном влашћу и да та питања изворно нису у њеној надлежности.
То је искључива надлежност Скупштине, Владе, председника Републике. Сада остаје само још једно најважније питање, то јест да ли вршилац јавне функције и најважније дужности у некој области може да раздвоји вршење своје дужности од изношења приватних ставова те исте личности? Одмах дајемо одговор да не може да се изврши то раздвајање у буквалном смислу. Зашто? Зато што господин Владимир Костић је дошао у емисију у својству председника САНУ, да није председник те институције он вероватно не би имао разлога да гостује у јавним емисијама.
Које је следеће најважније питање на које треба одговорити? Председник САНУ треба и може да износи своје приватне ставове у приватном друштву, кафани и слично, а не да користи јавне фреквенције и да врши злоупотребу своје функције да би износио своје личне ставове. Одговор је дакле, филигрански тачан и гласи: Личности које врше најважније дужности у држави морају јавно да износе само оне ставове који се не косе са опште прихваћеном државном политиком уколико се дотичу и садржаја који се тичу државне политике. Сви његови приватни ставови и „одушак“ који себи некада морају дати требају да износе у свом приватном друштву. Откуда потреба за изношењем личног става у јавној емисији од стране личности која врши једну од „најауторитативнијих функција“? Овако је наведена изјава нанела несагледиве последице тако што су сви албански медији пренели изјаву председника САНУ, а не само Владимира Костића.
Према томе уопште се не слажем са коментарима да се ради о изношењу личних ставова на јавном медију, а личност је представљена као председник САНУ. Зато ни један фунционер нема право у јавним гласилима износити своје приватне ставове о важним друштвеним темама које су виталне за један народ. Приватни живот и приватне изјаве и ставови таквих личности морају бити далеко од фреквенција са националном покривеношћу. Може се толерисати приватна изјава уваженог академика о темама које су приватне. Косово и Метохија и њен статус нису приватне теме да би се о њима приватно ћаскало на јавном медију.Уосталом откуда потреба за изношењем приватног става о најважнијем државном питању ако се зна унапред да речи те личности имају посебну тежину. Јасно је да уважени академик није поступио у складу са формалним правом, како он рече де јуре.
Pravno ili ne, covek, namerno necu reci akademik, je rekao ono sto je od Kumanovskog sporazuma, kako se u zemlji Srbiji naziva kapitulacija 1999. godine jasno svakome ko ima iole mozga. Pa cak i Srbima koji zive na Kosovu. To sto ova kao i sve prethodne vlasti Kosovom zabasuruju sve ono sto nisu sposobne, pre bi se reklo nespremne da rese, od nezaposlenosti, kriminala, korupcije, ekonomije… to je, narodski receno, drugi par opanaka. Da tragedija bude veca to im i uspeva i onda eto problema kad neko izrekne suprotni stav. Uostalom zato se i digla sva ova halabuka. Kada Nikolic, Vucic, Vulin… i ostali beskompromisni braniteljhi srpskog Kosova budu otisli u Pristinu, ada za to ne traze dozvolu, kao sto je traze kada idu cak i u srpske enklave, mozda ce me ubediti da je Kosovo Srbija. Ovako sve se svodi na ispraznu kvazipatriotsku demagogiju, po kojoj su i Foklandska ostrva Srbija, Mozambik, Ukrajina ili sta god se svidelo srpskim politicarima.
I Zapadnoj Nemačkoj je bilo savršeno jasno da je Istočna Nemačka druga država, u koju nisu mogli da uđu ni kad su tražili dozvolu. Pa su ćutali i nisu se sa tim pomirili kao sa istorijskom činjenicom. I, gle čuda,posle 45 godina vratili sve nazad. Dakle, SANU nije i nikada nesme biti nečija privatna prćija, već „Veće staraca“ u kome sede najmudrije od svih glava u zajedničkoj majci nam Srbiji. Odakle nekome ideja da KiM neće za 20, 30 ili 50 godina biti opet deo Srbije? Ukoliko ovakve stavove podržimo, gotovo je sigurno da nema ništa od toga. Daleko od toga da mislim da je Vladimir Kostić kriv što tako misli, ali kao i autor članka, i ja mislim da NIJE SMEO TO DA KAŽE putem javnih medija!
Ne nego treba da to sebi mrmlja u bradu. Mozda ce Kosovo za 50 100 godina biti ponovo u Srbiji, mozda ce Srbija biti deo Albanije, a mozda ce Rusija biti deo Srbije. Mozda.
A sad je i budali jasno da je Kosovo deo Srbije taman koliko je Aljaska deo Rusije. I tu nema neke bitne razlike osim sto su ruski carevi otvoreno rekli da su prodali Aljasku Amerima, a nasi vlastodrsci koji su Kosovo prodali ili predali, sasvim je svejedno, to nemaju petlju da kazu. Dosta bre vise zamlacivanja!
Da li je covek nesto slagao ili izmislio, pa ako nije tacno neka Toma diploma i Vucko odu na Kosovo bez Tacijeve dozvole, hoce malo morgen.
a gde je trebao da kaze,,,u nekom rijali programu ,,,sta je covek slagao,,,,pa mi okrecemo glavu od istine,koja se I meni ne svidja ali tako je od 1999g.,,,,pa prvi covek Iz sanu koji je progovorio,,,,ostali cute godinama I primaju velike plate,,,