Lomović: Kako sam postao persona non grata

Donedavni dopisnik „Politike“ iz Gornjeg Milanovca Boško Lomović poslao je Udruženju novinara Srbije (UNS) pismo u kom navodi da je vršilac dužnosti glavnog i odgovornog urednika „Politike“ Žarko Rakić, nakon što ga je upitao o kašnjenju honorara, naredio urednicima da ne objavljuju njegove tekstove. Pismo prenosimo u celosti.

Čekam da istekne „vršilaštvo dužnosti“, da dođe urednik kakvog „Politika“ zaslužuje, pa da se, možda, ponovo latim pera i nastavim saradnju

Ne bih o tome ni slova, da me čitaoci „Politike“ i kolege dopisnici, telefonom i putem fejsbuka, ne pitaju zašto sam pero „o klin okačio“. A „okačio“ sam ga letos, u avgustu – ne što sam hteo, nego što nisam bio voljan da uživam u mazohizmu: ja pišem, a „Politika“ ne objavljuje. Recimo, reportažu o dvema našim snahama iz Sibira koje su dovele u Koštuniće pod Suvoborom decu iz Moskve i organizovale im časove u prirodi, urednica „Magazina“ pohvaljuje, kaže „objavljujem je u iduću nedelju“, a onda mi se, u petak, izvinjava, jer „kolegijum nije prihvatio tekst“ (a kolegijum to sam ja, Žarko Rakić – znam to, a znaju i podređeni mu urednici). Ili, urednica „Politike za decu“ mi, oko u oko, kaže da će, narednog četvrtka, objaviti moju pesmu „Neće deda da bude in“, a prolazi 15 četvrtaka i – ništa. I tako, nijedan od urednika u „Politici“ ne sme da objavi ništa moje na stranicama koje uređuje, jer im urednička stolica zavisi od jednog čoveka, od glavnog i odgovornog urednika.

U stvari, ne od glavnog i odgovornog urednika, već od vršioca dužnosti glavnog i odgovornog urednika Žarka Rakića (u daljem tekstu: v. d. ŽR). Uzgred budi rečeno, upravo se navršilo dve godine kako je spomenuta osoba vršilac dužnosti (šta na to kažu, na primer, Upravni odbor i Statut ove izdavačke kuće?).

Čime se to ljuto zamerih v. d. ŽR koga sam u životu video dva puta: prvi put u hodniku na IV spratu „Politike“, drugi put na trotoaru Bulevara despota Stefana? Oba puta prošloga leta, a čitav razgovor između nas beše: dobar dan – dobar dan.

Istina, dva ili tri meseca pre ovih susreta, napisao sam v. d. ŽR jedno pismo. Kao dopisnik „Politike“ iz Gornjeg Milanovca, posle penzionisanja kao honorarni dopisnik, predočio sam, biranim rečima, v. d. ŽR da se, njegovim dolaskom na čelo Redakcije, nešto promenilo. Dok su honorarni dopisnici, decenijama, sve do decembra 2016. godine, oko desetog u mesecu redovno dobijali naknade za saradnju za prethodni mesec, od dolaska v. d. ŽR je to postalo neredovno, preskakalo se po dva-tri meseca, pa sam sve češće morao da pozovem urednicu Dopisničke i „kamčim“ makar deo svog honorara. Nekad uspem, češće ne uspem, pa mi i dan-danas „Politika“ duguje naknadu za saradnju u visini dve moje mesečne penzije, a bez ikakve šanse da ću je dobiti. Napisao sam v. d. ŽR da ako desetak honoraraca treba da „spasu kuću“, u redu je – odreći ćemo se, ali je „ljudski i kolegijalno da dopisnike obavestite o prestanku isplate honorara, pa ko hoće o svom trošku da piše, neka piše“. Ja bih sigurno nastavio da sarađujem i „gratis“, jer „Politika“ je za mene ovde nedužna, a ja sam njen čitalac 67 godina (slova sam iz nje naučio), a njen saradnik duže od tri decenije, što u radnom odnosu, što kao honorarac.

Ljubav i poštovanje prema najstariim dnevnim novinama na Balkanu sam izražavao i kao čitalac i kao novinar. Lako se može proveriti da sam i kad sam koristio godišnji odmor (jul, avgust), uvek ispunjavao novinarsku normu. Ima li u novinarstvu još koji takav slučaj? Kad sam putovao u inostranstvo, uglavnom privatno, od mene su stizali izveštaji, reportaže, putopisi za „Politiku“ i „Magazin“. Tako iz Južne Afrike, Namibije, Angole, Moskve, Grčke, Španije… Za seriju reportaža iz Afrike sam, 2006. godine, dobio godišnju nagradu „Laza Kostić“ Udruženja novinara Srbije. Svi prethodni glavni urednici i urednici bilo koje oblasti u „Politici“ bili su zadovoljni mojom saradnjom i to nisu krili.

Ali, što je davno rečeno: taština, taština i sve je taština. Kako sam se usudio da v. d. ŽR pišem i tražim da me obavesti da honorara više biti neće! Ko sam, bre, pa ja! Umesto odgovora na moje pismo, objašnjenja, izvinjenja, ljudske reči poštovanja za kolegu ili bilo čega sličnog, v. d. ŽR samovoljno odlučuje da me kazni. Svi urednici dobijaju naređenje da je Boško Lomović persona non grata, te nijedno njegovo slovce ne sme se naći na stranicama lista, inače… Podređeni urednici naređenje poštuju kao kalendarsko crveno slovo. Šta će drugo! I tako to traje protekle pola godine i trajaće dokle je v. d. ŽR vršilac dužnosti odgovornog urednika. Više, dakle, ne mogu da objavim ni naivnu pesmicu za decu, ni pričicu u „Politici za decu“, ni tekst čitaoca u rubrici „Među nama“. Srećom, nije mi zabranjeno da, svako jutro, i dalje kupujem i čitam „Politiku“ i čekam da istekne „vršilaštvo dužnosti“, da dođe urednik kakvog „Politika“ zaslužuje, pa da se, možda, ponovo latim pera i nastavim saradnju. I bez honorara, zašto ne!

Boško Lomović, donedavni dopisnik „Politike“iz Gornjeg Milanovca