Malo levo – malo desno

Piše: Aleksandar Arsenijević

Kada bi se na jezik, nebrojeno puta citiranih narodnih izreka, preveli nedavno završeni pregovori sindikata, poslodavaca i države o minimalnoj ceni rada, koji su se odvijali po sistemu sindikati kao nešto zahtevaju, poslodavci im kao ne daju, a onda gospodar Vučić kao nožem preseče to natezanje i o astal tresne iznos minimalca, oni bi u najkraćem glasili:

– I sindikati, poslodavci i država siti i debeli i minimalac na broju i radnice i radnici sa “dobijenih” dva soma dinara zadovoljni da zadovoljniji ne mogu biti.

Dakle, svi koji su strahovali od vrele sindikalne jeseni u zemlji Srbistanu sad mogu da odahnu. Da se na miru posvete prioritetnijim temama, a na koje nas svakodnevno podsećaju visoko tiražni tabloidi ili portali koji beleže milionske posete. Da li recimo Arkanov mali i žena mu spavaju na personalizovanoj posteljini na kojoj su izvezena njihova imena ili medijskim ratom između Kristijana i Stanije, dva idola srbistanske nazadne mladeži.

Što je uostalom i razumljivo kada se u vidu ima da je radnička klasa, od koje bi po nekom pravilu trebalo da se tresu gaće i poslodavcima i državi, svedena na klasu podanika koja se rukovodi devizom – ćuti može i gore. Kada su sindikati, oni najveći, privezak vlasti. I na kraju kada se u obzir uzme da se ni posle tolikih decenija višestranačja na političkoj sceni Srbistana nije iskristalisala respektibilna partija levice. A kada se sve to sabere onda ne čude mlake i krajnje nemušte reakcije srbistanske opozicije povodom „usvajanja” nove minimalne cene rada. Čak se nije oglasila, ili to do medija to nije doprlo, nedavno formirana Radikalna levica, koja sudeći na osnovu sastava najužeg rukovodstva više asocira na novoformiranu pozorišnu družinu nego na budući nezaobilazni faktor srbistanske političke scene koji će se beskompromisno boriti za prava radnika i socijalnu pravdu.

Ovih kasnih septembarskih dana izgleda da se i čačanska ljuta opozicija prepustila blagodetima miholjskog leta, Tu i tamo oglase se Dverjani, a ostali niti se javljaju niti pišu. A zašto bi kada u Čačku sve besprekorno fercera pa je bavljenje MrMi – jem i njegovom nazadnom družinom izgubilo svaki smisao. Na našu sreću na Gradsko šetalište vratio se gospodar Vučić, a sa njega nestao bajčetinski master Toma ( možete li da se setite ko to beše).

Sa bezbednije visine i u manjem formatu ljubljeni vođa ponovo će nas blaženim pogledom u svako doba dana podsećati kome treba da budemo zahvalni na dva soma većem minimalcu i sveukupnoj sreći neizrecivoj koja nas je zadesila.

Nego, kada ste i da li ste čitali Domanovića?