Manje je više

U čačanskom ogranku javnog preduzeća „Pa šta!?“ zavladala je epidemija jedne, do skoro nepoznate bolesti. No, ne brinite, male su šanse da od ove bolesti obolite vi ili neko vama blizak. A evo i zašto. Misteriozna bolest napada samo smenjene direktore.

Kako to obično biva sa novim bolestima, ni ova nije prepoznata odmah. Nulti slučaj, sada znamo, desio se još prošle godine. Međutim, niko tada nije obratio posebnu pažnju na to što smenjeni direktor više od pola godine ne dolazi na posao. Cinici su govorili „retko je dolazio i pre nego je smenjen„. Oni drugi, koji uvek traže dobru stranu u čoveku, govorili su „kako je on pažljiv prema fondu zdravstvenog osiguranja – čim dođe vreme da izađe na komisiju, on bolovanje prekine godišnjim odmorom„. Kakogod bilo, niko u tome nije video ništa drugo osim tipično ponašanje čoveka ozlojeđenog što su ga sklonili na isti način kako su ga i doveli. Mada su neki govorili „manje je više, manje je više…“.

Ovog proleća, nakon poslednjih promena u vrhu javnog preduzeća „Pa šta?!“, okupio se zavidan broj smenjenih direktora u Čačku. Ima ih čak troje. To što su svi do jednog odmah otišli na godišnje odmore nije delovalo mnogo čudno – radili ljudi odgovoran posao, mnogi od njih direktno „sa ulice“ seli u direktorsku fotelju, iscrpeli se ljudi, pa i treba da se odmore. Međutim, nakon što po isteku godišnjeg odmora svo troje odoše na bolovanje, mnogima u kolektivu postade jasno da je đavo odneo šalu. Nije obest već bolest, pomisliše čak i dežurni cinici. Oni dobrodušni su govorili „eto, izbegavajući da dođu na posao, oni su samo štitili preduzeće i svoje kolege„.

Opet su samo retki gunđali „manje je više, manje je više…“

U maloj sredini stotinu zakletvi neće stati na put  potrebi pojedinaca da sve saznaju, a kamoli jedna Hipokratova. Tako se brzo proširi vest o dijagnozi postavljenoj akterima ove priče.  Munus amissi. To tako zastrašujuće zvuči.

Ne malom broju onih upoznatih sa slučajem, odmah je pao na pamet onaj mali plavi, novi portir, svršeni doktor medicine što stečeno znanje koristi radi obrazovanja ispravne epidemiološke distance u redovima pred šalterima preduzeća „Pa šta?!“. Eto, ko će odgonetnuti radoznalcima šta je to Munus amissi. Međutim, mladi lekar je samo vrteo glavom i pokušavao da ih uveri da takog nečega nije bilo u knjigama koje je on učio. 

Ubrzo se setiše kolege viljuškariste, diplomiranog filologa. On će sigurno imati rešenje ove misterije. I bi tako.

– Munus amissi, to vam je gubitak funkcije – rekao je.

– Čega, čega,  funkcije čega – radoznalost je bila na vrhuncu.

– Nije čega nego koje – bio je strog filolog sa viljuškara.

– Dobro, koje, koje funkcije? – pristajali su znatiželjni na sve radi odgovora.

– Pa, bilo koje, njima je svejedno – odgovori filolog.

Sa delimično rešenom misterijom, radoznalci naleteše na jednog od onih namćora sa bajalicom „manje je više„. Beše to prilika da, barem na neko pitanje, dobiju odgovor, pa zatražiše da im objasni šta to gunđa već neko vreme.

– Pa, vidite – odgovori im on – Ovi, za koje ste vi zabrinuti, što su na bolovanju, oni će primiti 75% prosečne plate. E, to vam je ono manje. Ali, pošto su do sada primali platu od preko 200 hiljada, tih 75% je mnogo više nego plata na novim radnim mestima na koja ih postaviše. E, to vam je ono više.

Misterije su najbolje dok ne budu rešene.

Autor: Ivan Katić

____________________________________________________________________________