Martovski demoni

Piše: Aleksandar Arsenijević

Sticajem čudnih okolnosti ili možda zahvaljujući usudu koji je, neznano kada i neznano zašto, neka volšebna sila posejala na ovim našim prostorima, tek mart je, s obzirom na to šta se sve kroz istoriju u ovom mesecu izdešavalo, s pravom dobio epitet istorijskog meseca.

U martu davne 1941. godine Srbija je digla glas protiv pristupanja Trojnom paktu. Pola veka kasnije ponovo su proključale prestoničke ulice kada je svakom iole inteligentnijem postala jasna Miloševićeva namera da četiri i kusur decenije titoističkog jednoumlja perfidno prepakuje u ambalažu viših i nižih nacionalnih interesa, a da se osim aktera, scenografije i retorike suštiniski ništa ne promeni. A potvrdilo se to deceniju kasnije kada je Srbija postala najizolovanija evropska zemlja koju su 78 dana preoravale NATO bombe. U martu 2003. u dvorištu Vlade Srbije ubijen je premijer Zoran Đinđić čime su raspršene sve iluzije da je bez oštrih i beskompromisnih hirurških rezova moguće postaviti temelje uređene države. Da je iluzorno očekivati da se kancer korupcije, kriminala, bezakonja… čije su se metastaze proširile na bukvalno sve sfere društva, odstrani i izleči aspirinom.

Nije li potvrda tome i tek minuli 9. mart i dominantno osećanje da se uprkos godinama, svemu što se u međuvremenu izdešavalo i straćenoj energiji nismo makli dalje od početka, a da iz svega nismo izvukli pouku.

I tako opet je mart. Ponovo su demonstranti na ulicama prestonice, ali i ostalih srpskih gradova. Opet su ispred TV Bastilje i ponovo nose etikete domaćih izdajnika i stranih plaćenika. Opet je mart a i ondašnji akteri su manje-više tu. Doduše pod nekim drugim firmama, sa nekim drugim pričama i u nekim drugim koalicionim kombinacijama, pa se nikako ne možemo oteti utisku kako nas već 28 godina progone one iste utvare i neupokojeni vampiri što nepune tri decenije žive od naših iluzija, nadanja i energije. Pa ipak, kako reče onaj što je pre 28 godina sa balkona Narodnog pozorišta „junački” komandovao juriš na narodnu miliciju, isti je samo datum.

I u pravu je.

Njemu je recimo u međuvremenu uspelo mu da sebi obezbedi sve ono što je nama obećavao. Pajtosi su mu sada oni isti zbog kojih smo onog 9. marta izašli na prestoničke ulice, što su mu, kako je tvrdio, radili o glavi.

Njemu danas svakako nije isto za razliku od nas kojima se kao i onda život svodi na dan i komad i još uvek gajimo iluzije o uređenoj državi, živeći u nadi da ćemo se kad tad rešiti martovskih utvara i vampira.