Mediji i kampanja: Sramni RTS i Pink

Teško da će ikada više u Srbiji biti predizborne kampanje medijski prljavije od ove. Ne zato što će se u našim medijima nešto bitno promeniti (bar ne zadugo), već zato što su ovde sva raspoloživa i poznata propagandna oružja već potegnuta u prve tri sedmice od raspisivanja izbora.

Sledeći put možemo samo da izmislimo nešto novo i neviđeno ili pak da zaboravimo i na onaj mrvičak profesionalnih standarda koji se još očuvao u ponekom mediju.

Osam hiljada sekundi

Trendovi koji su se pokazali kao uspešni prethodne sedmice, dodatno su intenzivirani. Emisija Istraživač na Studiju B, recimo, ovaj put bavila se Vukom Jeremićem i bila maštovito naslovljena „Vuk fotelju menja, ali…“.

Forma je bila slična kao i u emisiji posvećenoj Saši Jankoviću, bio je sličan profil sagovornika, bio je sličan i sad već neizbežni režimski analitičar Dejan Vuk Stanković. Razlikovali su se samo detalji – umesto porodice Jankovićevog prijatelja koji se ubio, ovaj put medijski su zloupotrebljene porodice gardista ubijenih u Topčideru.

Jeremić je – bez ikakvih dokaza, podrazumeva se – bio optužen pre svega za sumnjive finansijske transakcije, za manipulacije povodom smrti vojnika, pa indirektno čak i za samo ubistvo.

Glavna razlika u odnosu na prošlonedeljni skandal Studija B, jeste u tome što ovaj put dokumentarni uradak ima čak dva dela i što je emitovan u dva večernja termina.

Izvor: BIRODI

Što se tiče ostatka elektronskih medija, retki su programi koji su uopšte gledljivi. Pošto je suvišno prepričavati, recimo samo da je prema medijskom monitoringu Biroa za društvena istraživanja (BIRODI), u centralnim informativnim emisijama TV Pink od 10. do 16. marta premijerskim aktivnostima Aleksandra Vučića bila posvećena ukupno 6.961 sekunda, a njegovoj predsedničkoj kampanji 1.038 (vidi grafikon). Od ukupno 7.999 sekundi, NIJEDNA nije utrošena za negativan ili kritički osvrt na Vučićev lik i delo.

Vuku Jeremiću, kao prvom sledećem kandidatu na spisku onih koji su najviše prikazivani, na Televiziji Pink bila je posvećena 361 sekunda, uglavnom u negativnom tonalitetu, a isto su prošli i ostali kandidati. Na ovim izborima, kada je reč o Pinku, Srbija zapravo ne bira, jer nikakvog izbora i nema.

Prisustvo Aleksandra Vučića u programima javnog servisa takođe je neuporedivo s prisustvom drugih kandidata, ali su gledaoci ovih dana bili počašćeni 50-minutnim večernjim predstavljanjima predsedničkih kandidata, po rednom broju koji zauzimaju i na biračkom listiću. Formalno-pravno, tu problema nema – svi kandidati imaju na raspolaganju isto vreme, a intervjue vodi ista novinarka – ali tek na primeru tih „ravnopravnih“ predstavljanja vidi se do koje su mere ispomerani ovdašnji medijski standardi.

„Da li ćete se videti i sa Putinom?“

Pre svega, ovde postoji problem izbora novinarke. Koleginica Ivana Čkonjević je, naime, udata za Nebojšu Tatomira – bivšeg šefa jagodinskog odbora SNS-a, bivšeg poslanika SNS-a, a sada službenika Regulatornog tela za elektronske medije (REM) o čijem je angažmanu Cenzolovka već pisala.

Nije, naravno, sporno da novinar ima politički stav, da bude u partnerskim odnosima s funkcionerom neke stranke, čak i da otvoreno zastupa neku političku opciju, ali to ima direktnog uticaja na njegovu profesiju i on više ne bi smeo da izveštava o toj temi.

Za razliku od kolumni ili autorskih članaka u kojima novinari imaju veću slobodu, domen dnevnog izveštavanja, vesti i intervjua, trebalo bi da bude potpuno očišćen od ličnih političkih preferenci novinara.

U slučaju Ivane Čkonjević, stvar je potpuno jasna: kao supruga istaknutog člana i bivšeg poslanika vladajuće partije, ona ne bi trebalo da intervjuiše predsedničke kandidate. Kodeks novinara Srbije se u poglavlju III bavi tom temom, pa se u tačkama uputstava i smernica navodi da bi „politička aktivnost članova porodice novinara/urednika mogla da uzrokuje stvaran ili prividan sukob interesa“, odnosno da „novinar ne bi trebalo da se bavi sektorom u kojem član njegove (bliže i dalje) porodice ima moć odlučivanja“.

Iako je politički angažman novinara i članova njihovih porodica kompleksna tema, u ovom konkretnom slučaju bilo je više nego jasno da postoji određena doza neskrivene pristrasnosti i da nikako nije slučajnost to što su nadležni u RTS-u, od silnih kvalitetnih i politički neostrašćenih novinara – odabrali baš Ivanu Čkonjević.

Tokom prve večeri (subota, 18. mart) i predstavljanja Saše Jankovića i Vuka Jeremića, ta se pristrasnost mogla samo naslutiti. Pitanja koja su im upućena bila su tendenciozna, načelne prirode, sagovornici prekidani populističkim parolama (tipa „ne može plata da se poveća preko noći“), ali sve to ipak nije bilo daleko van granica prihvatljivog – tim pre što su oba kandidata bila na visini zadatka.

S druge strane, kockice su se u potpunosti složile u mozaik iduće večeri, kada je gost bio Aleksandar Vučić. Među silnim biserima koleginice Čkonjević istaklo se pitanje: „Gospodine Vučiću, da li ćete se posle Angele Merkel videti i sa predsednikom Putinom?“

Tu je takođe i pitanje koje je usledilo nakon Vučićeve tvrdnje da će o izboru svog prvog saradnika tek razgovarati: „A da li će i on morati da bude vredan kao Vi?“, pitala je novinarka RTS-a, zapečativši time svaku priču o (ne)objektivnosti.

Vrhunac večeri, međutim, bilo je samo finale: „I, šta možemo da poručimo… ovaj, poručite građanima?“

RTS nije zablistao samo kada je u pitanju izbor novinarke. Zablistao je i kada je u pitanju plasman vesti na veb-sajtu. Čim su se završili intervjui sa Jankovićem i Jeremićem, na tom su mestu objavljena saopštenja SNS-a. Ova pisanija su, sasvim očekivano, bila prepuna floskula tipa „oni koji žele Aleksandru Vučiću metak u čelo“, „napad ličnih frustracija i mržnje“, kao i ličnih uvreda upućenih na adresu protivkandidata: lažov, lažni legalista, prevarant i sl.

U jednom trenutku, na veb-sajtu RTS-a, u delu rezervisanom za izbore, mogle su se, jedna za drugom, videti vest o gostovanju Jankovića, reakcija SNS-a, pa vest o gostovanju Jeremića i opet reakcija SNS-a.

Saopštenje posvećeno Jankoviću je – verovatno zbog nesumnjivog poetskog potencijala – ostalo među glavnim vestima na sajtu puna 24 sata, sve do nedelje uveče, kada je vest o njegovom gostovanju već odavno bila skinuta sa prve strane.

Ako se sve ovo ima u vidu, nije zaista čudno to što su Saša Radulović i Ljubiša Preletačević Beli odlučili da RTS-ovom predstavljanju pristupe drugačije – jedan putem direktnog obraćanja publici, bez učešća voditeljke, a drugi putem snimljenog materijala.

Dugo vas nije bilo, Tarabići!

Kada je u pitanju štampa, moglo bi se reći da je treća sedmica predizborne kampanje protekla uz sasvim očekivane količine prljavštine, užasa i besmisla. Da nije (voljenog) Vladimira Putina i (omraženih) Saše Jankovića i Vuka Jeremića – list Informer verovatno ne bi imao o čemu ni da izveštava, pošto su njima – na ovaj ili onaj način – posvećeni udarni tekstovi.

Ilustracije radi: od 8. marta, zaključno sa 20. martom, svaka naslovna strana Informera bila je posvećena ovoj trojici političara.

Dnevnik Alo sad već otvoreno podržava Aleksandra Vučića, uz, ovaj put, dva nezaboravna naslova: jedan nakon izvlačenja rednih brojeva na biračkom listiću („Vučiću je 6 srećan broj“), a jedan nakon Vučićeve posete Novom Pazaru („Dočekan kao Tito“).

Suvišno je i možda bi prešlo granice dobrog ukusa da i ovde navodimo kako numerolozi Vučiću garantuju pobedu zbog „šestice“, odnosno kako se „Vučić jedva probijao kroz masu okupljenih građana, koji su ga grlili i ljubili“. Suvišno je, jer svi ti tekstovi – baš kao i difamacije kojima se aktivno bavi Informer – imaju unapred određen scenario, terminologiju i dinamiku. Više naprosto nema svrhe i sve se unapred zna.

Ostaju ipak pitanja na koja zasad niko nema odgovor: čime su konkretno ovi i neki drugi listovi ucenjeni, pritisnuti, šta im je obećano, šta će dobiti zauzvrat. Jer, više nema dileme da nije reč o medijima u pravom smislu te reči – onima koji informišu, edukuju i zabavljaju, već o „medijima“ u kojima se otvoreno propagiraju političke ideje i interesi vladajuće kaste, uz prateći prostakluk, estradizaciju i relativizaciju svega što bi građanima i građankama trebalo da bude bitno i što utiče na njihov svakodnevni život.

Što se tiče Kurira, nastavlja se pokušaj izgradnje imidža lista koji nikom nije naklonjen, pa se podjednaka količina smeća objavljuje o svim učesnicima na izborima, izuzev – a kolege iz tog lista će to sigurno označiti kao slučajnost – o Aleksandru Vučiću i Ljubiši Preletačeviću Belom.

Ovaj drugi je čak naprasno ušao i u famozna proročanstva Tarabića, koji su – kako već red i običaji nalažu – još pre 100 godina predvideli da će se „pojaviti čovek na Belom konju sa plavim očima koji će vladati Srbijom“.

Iz teksta, pa i naslovne strane gde zauzima više nego dominantno mesto, nije jasno odakle ova priča, da li je izmišljena ili nije – sam Preletačević je, kako se čini, tretira kao deo svoje političke sprdnje, što je opet ne čini manje opasnom i neprofesionalnom.

Osim činjenice da Aleksandar Vučić zauzima trećinu naslovnih strana od ukupnog broja onih koje se bave izborima, organizacija CRTA je u svom redovnom monitoringu zabeležila da raste broj naslovnih strana dnevnih listova i nedeljnika na kojima nema ili dominantne političke figure ili izbornih tema uopšte: od 1. do 12. marta bilo je skoro 30 odsto naslovnih strana bez dominantne ličnosti i praktično isto toliko onih na kojima nije bilo izbora.

Ovaj trend dodatno je intenziviran od 12. marta, pa je zabeležen još veći broj naslovnih strana fokusiranih na druge teme. Teško je objašnjivo zašto se to tačno događa i kakve posledice ima, ali je u pitanju pojava koja je bila prisutna i tokom prošlogodišnje predizborne kampanje, kada je u aprilu – neposredno pred izbore – naslovnim stranama dominirao slučaj ubijene pevačice Jelene Marjanović.

U ovom trenutku, pitanje svih pitanja jeste gde birači i biračice zapravo mogu da se obaveste o opcijama koje im se nude. Osim svetlih primera TV N1 i TV Šabac, na kojima mogu da se vide različite političke opcije, čini se da je ostatak nacionalne i lokalne TV ponude prilično – recimo to tako, eufemistički – monohron i monoton. Čast štampanih medija brane nedeljnici i jedan do dva dnevna lista, uz nekoliko onih koji se traže i bivaju izmanipulisani i zloupotrebljeni na dnevnom nivou, u zavisnosti od volje političkih moćnika. Informativni radio-program zapravo više ne postoji, pošto, izuzev dva ili tri izuzetka, retko koja radio-stanica ima ikakve vesti dublje i značajnije od onih o gužvi na putevima i vremenske prognoze.

Informisanje u pravom smislu te reči prepušteno je onlajn izdanjima i društvenim mrežama, što je u našim uslovima još uvek krajnje nepouzdano i prilično nedostupno najširim slojevima biračkog tela.

Stvar bi, naravno, mogla da se promeni ukoliko bi se struka probudila i pogledala u ogledalo. Ili je za tako nešto već suviše kasno?

Tamara Skrozza, Cenzolovka