Medijska oštrica u službi vladajućeg režima

Piše: Ana Ubavić

Vrlo često se služimo onom narodnom krilaticom da papir trpi sve. Sada smo stigli i do toga da internet trpi sve i da bilo ko bilo kada o vama može napisati neku nesuvislost i da ga vi za to ne možete tužiti u državi Srbiji, jer on recimo nije registrovan kao medij. Međutim, ako jeste evo šta treba da znate.

Često ne govorimo o krivičnoj i pravnoj odgovornosti medija, jer nam se svakako nametnuo stav da u svakodnevnom govoru delo klevete ne uzimamo kao krivično delo, jer ne povređuje osobu direktno, već njen ugled i reputaciju. Kako stvari stoje sa pravne strane i mogu li se posredstvom medija učiniti krivična dela?

Dragan Jovašević, naš istaknuti doktor pravnih nauka, čiji ću rad ovom prilikom citirati, kaže sledeće:

– Brojna krivična dela se mogu izvršiti putem medija, odnosno sredstava javnog informisanja i komuniciranja kao što su: povreda časti i ugleda, odavanje (državne, vojne, službene, poslovne ili lične) tajne, pozivanje (propaganda) na vršenje krivičnih dela, zločini mržnje i dr. Stoga sva savremena krivična zakonodavstva, pa tako i zakonodavstvo Republike Srbije poznaje posebna pravila za utvrđivanje krivične odgovornosti učinilaca krivičnih dela koja su izvršena putem sredstava javnog informisanja i komuniciranja (putem medija).

Za krivična dela koja su izvršena putem medija u savremenom krivičnom pravu Republike Srbije uspostavljen je dvojaki sistem krivične odgovornosti. To su: 1) odgovornost fizičkog lica i 2) odgovornost pravnog lica. Osnovni oblik odgovornosti za ‘medijska’ krivična dela je odgovornost fizičkog lica.

Tu se razlikuju dva vida odgovornosti. To su: a) primarna, osnovna odgovornost autora spornog, inkriminisanog teksta kojim su zapravo i ostvarena obeležja bića krivičnog dela predviđenog u zakonu i b) posebna, supsidijarna, kaskadna odgovornost drugih lica – odgovornog urednika, izdavača, štampara ili proizvođača nosača slike i zvuka koja se zasniva po posebnim pravilima. No, uz fizičko lice, za ‘medijska’ krivična dela od 2008. godine mogu da odgovaraju i pravna lica.

Dakle, po važećim zakonima Republike Srbije, mediji mogu počiniti bilo koje od ovih krivičnih dela, što znači da ako neko sa televizije Pink ili iz redakcije Informera napiše članak koji ne odgovara istini i koji uništava nečiji ugled ili poziva na vršenje krivičnog dela ili propagira govor mržnje, odgovorni su i sam novinar, autor teksta ili voditelj, kao i glavni urednik i vlasnik medija.

Ako govorimo na primer o zloupotrebi javnih servisa države Srbije, prema važećem  Zakonu o javnom informisanju i medijima, u delu Sloboda javnog informisanja, stav 4, stoji

–  Javno informisanje je slobodno i ne podleže cenzuri.

Ne sme se ugrožavati slobodan protok informacija putem medija, kao ni uređivačka autonomija medija, a naročito vršenjem pritiska, pretnjom, odnosno ucenom urednika, novinara ili izvora informacija.

Fizički napad na urednika, novinara i druga lica koja učestvuju u prikupljanju i objavljivanju informacija putem medija kažnjava se na osnovu zakona.

Sloboda javnog informisanja ne sme se povređivati zloupotrebom službenog položaja i javnih ovlašćenja, svojinskih i drugih prava, kao ni uticajem i kontrolom nad sredstvima za štampanje i distribuciju novina ili mrežama elektronskih komunikacija koje se koriste za distribuciju medijskih sadržaja.

Šta bi onda bile situacije, koje ću sada navesti- gde Ivica Dačić voditeljki RTS-a sugeriše šta želi da priča kad misli da su isključene kamere, gde Aleksandar Vučić sugeriše voditeljki u audio snimku razgovora šta da ga pita, gde Ana Brnabić zaključava novinare nepoželjnih medija da ne bi ušli na njenu konferenciju za štampu? Nisu li to najgrublja kršenja Zakona o javnom informisanju i medijima?

U delu ovog Zakona koji se bavi medijskim pluralizmom javnih sredstava informisanja navodi se u članu 6:

• Radi omogućavanja građanima da formiraju sopstveno mišljenje o pojavama, događajima i ličnostima, obezbeđuje se raznovrsnost izvora informacija i medijskih sadržaja.
• Radi zaštite konkurencije i raznovrsnosti ideja i mišljenja, zabranjen je svaki vid monopola u oblasti javnog informisanja.
• Niko ne može imati monopol na objavljivanje informacija, ideja i mišljenja u mediju.
• Niko ne može imati monopol na osnivanje, odnosno distribuciju medija.

Da pitate bilo koga na ulici, čak i one koji su  simpatizeri Srpske Napredne stranke, dali bi vam isti odgovor na pitanje ko je najviše zastupljen u medijima u Srbiji i ko diktira ono što se objavljuje.

Ovo nije produkt svedočenja sada već bivše savetnice predsednika, Stanislave Pak, već odraz realnog stanja u medijima i javnim glasilima Republike Srbije. Na svaki mogući način, vrši se propaganda i zloupotreba medija, barata se lažima, klevetama i neproverenim informacijama.

Svakodnevno se susrećemo i sa predizbornim funkcionerskim kampanjama i zloupotrebama javnih funkcija za potrebe stranke. REM svoj posao ne radi. Dakle, odgovornost je, pre svega, na nama građanima, da nađemo alternativne izvore informisanja, da filtriramo sve što do nas dolazi i da jednog dana, a taj dan je blizu, budemo spremni da ne operemo i ne progledamo kroz prste onima koji su radili u medijima i učestvovali u ovom zločinačkom režimu, već da krivično i pravno odgovaraju za učinjeno.

____________________________________________________