Moj stav

Piše: Biljana Stepanović

Odnos medija i populističkih autoritarnih režima. Dobre sluge svakog gospodara.

Od svih definicija populizma, ova se čini kao najtačnija i najsažetija: „Sve što populisti imaju su prazne parole iza kojih ne stoje nikakve razrađene politike. Manipulišu strahom i neznanjem i na tome grade svoj opstanak na vlasti“. U toj manipulaciji ključnu ulogu igraju mediji. Bez njih manipulacija širokih razmera, kao osnov svakog populizma, nije moguća.

Kad jedna vlast krene putem populizma i demagogije, kao što je to slučaj sa aktuelnom vlašću Aleksandra Vučića, da bi uspešno manipulisala strahom i neznanjem i da bi to svoje „veliko ništa“ narodu prodavala kao „nešto“, neophodni su joj mediji. Nije dovoljno samo da stvori svoje medije, jer se nikad ne zna koji će od tih pokušaja uspeti a koji propasti (ta operacija je skupa i rizična) već pre svega mora da stavi pod kontrolu postojeće tiražne i gledane medije. Najlakši plen su joj oni koji uvek verno služe svakog gospodara po principu „kralj je mrtav, živeo kralj“. Oni odmah dođu sami. Potom na red dolaze oni koji se u početku bar prividno trude da zadrže neku „objektivnost i nezavisnost“. Oni se stavljaju pod kontrolu na dva načina: postavljanjem podobnih urednika i/ ili ekonomskim pritiskom, odnosno neuvijenim nagoveštajem mogućeg prekida finansiranja. Odnosno, bogate nagrade ako pravilno i na vreme odaberu stranu. To je, opet, moguće jer su vlasti na raspolaganju veliki fondovi državnog sektora i javnih preduzeća, a drugo, ko god dođe na vlast, automatski preuzima i marketinške budžete najjačih oglašivača i stavlja ih pod okrilje svojih agencija.

Taj mehanizam Aleksandar Vučić nije izmislio – izmislili su ga i usavršili njegovi demokratski prethodnici – on ga je samo preuzeo i uspešno ga eksploatiše. Tako da onaj ko želi da opstane, sam menja svoju uređivačku politiku, ne mora mnogo da mu se objašnjava.
Na kraju ostaju oni koji su „tvrd orah“ i koji su navikli da nekako – ni sami ne znaju kako – opstaju i bore se za elementarne profesionalne standarde novinarskog poziva, a to je postavljanje pitanja i kritika vlasti, a ne njeno veličanje. Najjednostavnije rečeno, to su oni koji insistiraju da su novinarstvo i PR različita zanimanja. Za razliku od Slobodana Miloševića, koji je samo najveće medije stavio pod svoju kontrolu (RTS, Politika, Večernje novosti) dok ga ostali nisu mnogo zanimali (Naša Borba, B92, Studio B, NIN, Vreme, Danas) i čak ih je koristio kao „ventil“ za opoziciju i dokaz da u Srbiji postoji sloboda štampe, Aleksandar Vučić nema taj kapacitet. On nije u stanju ni da se uzdrži da javno ne komentariše šta je ko pisao čak i na društvenim mrežama koje Milošević, doduše, nije ni imao kao protivnika. Ali i da jeste, on se držao nekako „iznad toga“ što je kod medija u velikoj meri bar smanjivalo potrebu za autocenzurom.
Mada često i ličnim prozivanjem novinara i medija pokušava da ućutka i zastraši sve koji njegov populistički metod vladanja ne podržavaju i usuđuju se da ga kritikuju, Vučić čini se postiže kontraefekat – pokazuje ekstremnu osetljivost na svaki vid kritike, otkriva svoju ličnu, kao i slabost svog režima i zapravo te kritike samo potpiruje. Apsurdno je to što njemu taj deo publike realno nije ni bitan, nikad neće moći da ga pridobije i njemu se u stvari i ne obraća. Domet medija koji kritikuju Vučićevu populističku vlast, kao i društvenih mreža, posebno „kritičnog“ tvitera, u Srbiji je mali.

Zašto je, onda, svaki vid nezavisne javnosti, otvorenog dijaloga, a posebno kritike, smrtni neprijatelj populističke i autoritarne vlasti? Što je vlast više autoritarna, populistička i demagoška, to je njen pritisak na javnost veći i tu instrumentalizacija medija teži da bude potpuna. Svako ko pokuša da drugačije misli, ili javno iskaže svoje neslaganje sa potezima vlasti, propušta se kroz svojevrsnu „mašinu za mlevenje“: ekspresno mu se nalaze stvarne ili izmišljene afere, napadan je i diskreditovan iz svih oružja, a pojedini mediji u tome su toliko maligni i spušteni ispod svake civilizacijske granice, da bukvalno truju javni prostor. Najgora od svega je činjenica da su upravo ti mediji doživljeni kao glasnogovornici onoga što vrh vlasti, ili Vučić lično, želi da saopšti.

Šta je cilj ovolike instrumentalizacije medija i pritiska na drugačije misleće? Isključivo stvaranje paralelne stvarnosti, korišćenjem teze da hiljadu puta ponovljena laž na kraju (u glavama ljudi) postaje istina. Matrica je krajnje jednostavna i ponavlja se u nedogled: populistička vlast a) stalno govori o svojim epohalnim uspesima na ekonomskom, spoljnopolitičkom i unutrašnjem planu i besomučno deli obećanja koja nema nameru da ispuni i b) ponavlja kako je državu i narod u poslednji čas spasla od uništiteljske i izdajničke prethodne vlasti. Mediji tu matricu preuzimaju, razrađuju i dopunjuju čuvenom tezom o spoljnim i unutrašnjim neprijateljima koji su se urotili da te naše spasitelje satru i unište, ali se naši spasitelji ne daju i u toj neravnopravnoj borbi lavovski odolevaju. Tu se ređaju događaji neverovatniji od obrta u španskim serijama: imamo pokušaje atentata, pronađeno oružje, međunarodne zavere s leva i s desna; one koje Aleksandar Vučić danas tituliše kao „naše strane prijatelje“, njegovi tabloidi sutra optužuju za zaveru protiv njega itd. Okolnost da se to kosi sa elementarnom logikom, očigledno nije od značaja. Mobilizacija naroda je neprekidna, predizborna kampanja je permanentna, izbori takođe, sa jednim jedinim ciljem – da se što duže održi što veća tenzija i da se nikako ne dođe do osnovnog pitanja: šta ste zaista uradili od svega što ste naobećavali i zašto niste ništa.

U toj igri jako je uočljiva totalna neopterećenost istinom i elementarnim činjenicama. Što su laži veće i što se brže smenjuju, one lakše prolaze. Dok su ranije režimski mediji služili za povremenu proizvodnju afera, sada je sama vlast na sebe preuzela taj zadatak i kad god oseti da pada tenzija, proizvodi izmišljene afere koje služe da se zaokupi ili skrene pažnja javnosti, a mediji ih samo preuzimaju i po potrebi razrađuju. Ovaj metod koristi se i u slučaj kada treba skrenuti pažnju javnosti sa nepopularnih poteza koje treba prikriti, ili stvarnih afera koje vlast produkuje. O tim temama mediji u službi vlasti ćute i zato besomučno napumpavaju druge, za tu svrhu izmišljene priče.

Proizvodnja afera, međutim, ne služi samo za diskreditaciju političkih protivnika i skretanje pažnje sa nepoželjnih infomacija, već i za disciplinovanje političkih saveznika (koalicionih partnera) kao stalna pretnja i opomena šta će im se dogoditi ako se otrgnu kontroli. Na kraju, ovaj metod vladanja služi da se ukine i sam politički život i normalan dijalog kao osnovna tekovina demokratskog sistema. U takvom sistemu nije istina ono što je zaista istina, već je jedina istina ono što je rekao vođa, a mediji preneli, razradili i hiljadu puta ponovili.
Najgora nusposledica ovakvog sistema, u kome su mediji saučesnici, jeste naglo ali temeljno razaranje institucija. Kada populistički vođa svojim sveprisustvom i medijskom presijom ubedi veliki broj građana da je on taj na kome počiva ceo sistem, kada izabere takve saradnike koji se ne usuđuju, a nemaju ni kapaciteta da sami donesu bilo kakvu odluku bez obzira na koja su mesta formalno posatavljeni, onda se institucije sistema učine izlišnim i niko se ne potresa što se one ruše i ukidaju. Odnosno, oni koji još uvek razumeju i nikako ne odobravaju ovakvu pojavu, nemaju mnogo prostora da to svoje neslaganje iskažu. O tim temama sigurno se ne može govoriti u medijima koji su saučesnici populističke vlasti.

Kad neko iz tog korpusa saučesnika populističkog sistema pokuša da se otrgne iz interesnih, a ne naravno iz ideoloških razloga, pa se jednog jutra naglo probudi i sa naslovne strane svoga tabloida pokajnički zavapi „Izvini Srbijo“ on time priznaje da je itekako svestan svoje nečasne uloge u održavanju istog takvog režima, čim shvata da se Srbiji zbog nečega mora izvinjavati. Onda se sa vlastodršcima pomiri&namiri i ponovo se vrati u stado. Povratak uvek zahteva još prljaviju igru, još žešće pokajanje i još jače trovanje javnog prostora. Novi pokušaj da se otrgne, vlasnika takvog medija neminovno tera da i sam uđe u političku borbu protiv dojučerašnjeg gospodara. Bez političke moći kojoj se nada, večno će ostati samo sluga koji će da služi svakom gospodaru. A ako zadobije neku političku moć, trgovačka pozicija mu se naglo popravlja. To su ljudi koji se jako dobro razumeju. Zato i jesu u tako čvrstoj simbiozi, čak i ako se povremeno posvađaju.

Izvor: mojizbor.info

Biljana Stepanović

SADA:
• Glavna i odgovorna urednica mesečnika „Nova ekonomija“ i direktorka Business Info Group
PRETHODNO:
• Direktorka Ekonomist Media Group 
• Osnivač i glavni i odgovorni urednik mesečnika „Bankar“ 
• Autor i urednik nedeljne emisije «Buđelar» na TV B92 koja se emitovala pet godina
• Kolumnista dnevnog lista „Danas“
• Urednica ekonomske redakcije RTV B92
• Dopisnik RFE za ekonomske teme iz Beograda
• Glavni i odgovorni urednik mesečnika na engleskom „CorD“ za strane diplomate u Srbiji
• Novinarka nedeljnika NIN gde je pratila ekonomske teme.
• Novinarka lista „Naša Borba“ od osnivanja do dolaska u NIN. U ekonomskoj redakciji pratila bankarski sektor, finansije i makroekonomiju
• Novinarsku karijeru započela je kao novinar lista „Borba“ od 1997. kad je proglašena za „list godine“ do januara 1995. kad je sa većinom kolega učestvovala u osnivanju „Naše Borbe“.
• Sarađivala sa svim relevantnim listovima u Srbiji, kao i sa pojedinim stranim agencijama.
• Završila Fakultet političkih nauka u Beogradu, novinarski smer