Može li se katastrofi stati na rep?

Piše: Svetislav Basara, Danas

Oskudna vremena za satiru, čestnejši čteci. Koštunica u penziji, Džumhurbaškan se nešto ućutao, Smajlovićka se usamozatajila, Đole Vukadinović u ljutoj opoziciji, pa nema smisla na njega osipati drvlje i kamenje, a oplajpičiš li verbalno hipreproduktivnog Overlorda, dok novine izađu, svi već zaboravili o čemu govoriš. Spustiti pak nivo, pa čerečiti klonove i klovnove, nekako ne ide, ne kolje se vo radi kilo mesa. Pa kad je već tako, hajde onda da se sa izvesnim zakašnjenjem pozabavimo takozvanim ozbiljnim stvarima, to jest helikopterskom katastrofom koja je uzburkala ovdašnju javnost i – predvidivo – vrlo se brzo našla na ivici zaborava.

Nisam primetio (što ne znači da takvih napisa nije bilo) da je iko obratio pažnju na jednu poveliku katastrofu koja je prethodila padu helikoptera i pogibiji posade, lekara i malog pacijenta. Činjenica da Novi Pazar, varoš od sto hiljada duša i još par stotina hiljada duša koji mu gravitiraju, nema medicinski aparat (ne znam kako se zove) katastrofalna je sama po sebi i sigurno je da će, ako se nešto ne preduzme, nastaviti da izaziva nesreće. Koliko ta medicinska skalamerija košta? Pojma nemam! Jeftina sigurno nije, ali je sigurno mnogo jeftinija od helikoptera, ljudske živote, koji nemaju cenu, stoga i ne pominjem. Setite se prošlogodišnjeg povodnja i serije tekstova na temu teorija katastrofe. Šta smo tada naučili a nismo obnavljali gradivo, pa zaboravili? Naučili smo, ako pamtite, da velike katastrofe nastaju kao zbir združenog delovanja serije malih katastrofa. Zapušeni odvodni kanali, urušeni nasipi, pospani uzbunjivači, sve su to, dragi đuturumi, katastrofice nedostojne pažnje naših državnika i njihovih službenika opsednutih svetskoistorijskim poduhvatima i čistom metafizikom.

I šta? Umesto da se kanali, kanalizacije i nasipi redovno održavaju jeftinim ašovima i lopatama, kad Rogonja dođe po svoje, podiže se skupa vojska, a na šabački vodeni se, umesto komandanta inženjerijske brigade, šalje komandant Generalštaba. Idemo dalje! Umesto da se novopazarskoj bolnici kupi aparat koji joj nedostaje, kad ispadne belaj, u Novi Pazar se po gustoj magli šalje vojni helikopter koji je – uzgred – mogao sleteti i u nemaglovitom Kraljevu, ali je na nekom višnjem mestu (koje je odmah palo u zaborav) zaključeno da to neće biti dovoljno spektakularno i da, u tom slučaju, pobeda nad katastrofom neće biti – kako to naši državnici vole da kažu – „više nego ubedljiva“ . Bože me prosti, sve češće pomišljam da naši državnici zapravo uživaju u katastrofama i da samo katastrofe smatraju dostojnim njihovog višnjeg angažmana i njihovog likovanja kada se katastrofama (od kojih se mnoge nisu morale dogoditi) spektakularno stane na rep. To je već, da prostite, samo po sebi katastrofa. Ili čak i nešto gore – prizivanje katastrofa.