Muk i mučnina

Piše: Aleksandar Arsenijević

Ovih dana u Hrvatskoj dok njihovi “domoljubi” slave progon srpskog življa iz Krajine, čuju se, doduše retki, glasovi koji na Oluju i njeno veličanje  gledju drugim očima.

Ovih dana, ako se zanemari kvazi patriotsko talambasanje srpskih vlastodržaca, uvek i na svakom mestu spremnih da krivce za svoja (ne)dela traže u nekom i nečem drugom, u Srbiji muk.

I ovog avgusta, kao i svih onih dvadeset i kusur, koliko je prošlo od akcije Oluja, kada su iz Krajine proterani Srbi potvrdilo se da Srbima i Srbiji neće doći glave ni osvedočeni srpski neprijatelji, ni ekonomski i privredni kolaps, ni nemaština, niti bilo šta od onoga što neki prognoziraju. I ovog avgusta potvrdilo se da će se Srbi i Srbija neminovno kad tad udaviti u sopstvenom bezgraničnom licemerju, koje kod svakog iole normalnog mora izazvaii nagon za povraćanjem.

Kada čuje silne demagoške žalopojke nad tragičnom sudbinom Krajišnika osim gađenja, prezira i besa ne postoje osećanja koja mogu obuzeti normalanog čoveka. Jer kada oni što su svojim činjenjem i nečinjenjem, pre dvadeset i kusur godina, direktno doprineli da u najvećem delu Krajine više nema Srba, baš kao ovih dana, krenu malo da  leleču nad zlehudom sudbinom Krajišnika,  onda mučnina biva normalna reakcija. Baš kao što bes izaziva spoznaja da dvadeset jednu godinu posle Oluje niko iz tadašnjeg  političkog i vojnog rukovodstva koje je 1995. godine nesretene Krajišnike ostavilo na milost i nemilost hrvatskoj vojsci i dragovoljcima nije položio ni najmanji računčić. Mada bi im se u svakoj normalnoj zemlji sudilo za zločin nad sopstvenim narodom.

Nažalost, Srbija sa normalnom državom, utemeljenom na pravu i odgovornosti, nema ama baš nikakvih dodirnih tačaka, pa oni isti što su prvo digli jadni srpski narod na besmislene bune, a neku godinu kasnije ga ostavili na cedilu, danas se kao i one 1995. godine, besomučno busaju u grudi srpske. I što je još tragičnije, vladaju Srbijom, potvrđujući nepisano pravilo da nema te laži i tog zločina preko koga većina Srba, u stanju političkog slepila, nije kadra zaboraviti i zanemariti. Pa tako, budući da su laž i licemerje ovde poprimile formu vrline, naravno da nikom ni na pamet ne pada na pamet da ih barem podseti na to šta nisu radili, a morali su. Pa umesto da su, ako ne onda ono barem posle političkih promena, za svoje činjenje i nečinjenje platili bilo kakav i bilo koliki ceh, oni se danas, dve i kusur decenije posle Oluje, razmeću svojim “patriotizmom” na kome su pofitirali onda, baš kao što profitiraju i danas.

Ovih dana u Hrvatskoj dok njihovi “rodoljubi” slave progon srpskog življa iz Krajine tu i tamo čuju se Hrvati koji na Oluju i njeno veličanje  gledaju drugim očima. Ovih dana, ako se zanemari kvazi patriotsko talambasanje srpskih vlastodržaca, uvek i na svakom mestu spremnih da krivce za svoja (ne)dela traže u nekom i nečem drugom, u Srbiji muk!

Muk, mučnina i licemerje.

_____________________________________________________________