Na kratkom lancu

Piše: Aleksandar Arsenijević

Ako kojim slučajem nekome nije bilo jasno na čemu su to gospodar Vučić i njegovi, s koca i konopca skupljeni, naprednjaci izgradili svoju političku moć posle odluke naše, do juče napredne, sugrađanke da zbog prostačkog ponašanja i rečnika napusti radikalne naprednjake i tu svoju odluku obelodani na društvenim mrežama, sada je to valjda ukapirao. Naime, za razliku od “principijelnih” naprednjaka koje opčinjava, kako tvrde, vizionarska politika gospodara Vučića, onako kako su ih nekada opčinjavali Broz, Sloba, Voja neobavešteni, Boris nenadjebivi… ova naša sugrađanka je smogla snage da javno kaže kako se u SNS učlanila ne bi li se na taj način domogla posla.

Ništa novo i ništa što u Srbistanu već nije viđeno. Sem što je u ovo vreme eskalacije egzistencijalnog beznađa, kada većina muku muči da preživi, to poprimilo razmere hronične bolesti jer većina nesretnih Srbistanaca isključivo partijsku knjižicu vidi kao put do kakve takve sigurnosti koju omogućavaju državne ili opštinske jasle.

A kada je egzistencija u pitanju onda principi gube značaj.

Nesporna je činjenica da je stranačka pripadnost na ovim nesretnim prostorima već odavno postala temelj svega, mada je Srbistan dolaskom na vlast naprednih radikala, za vjek vjekova raskrstio sa pariokratijom, nepotizmom, korupcijom i kriminalom. Međutim nesporno je i to da su gospodar Vučić i njegova radikalno-napredna družina, kao niko pre njih, na opštenarodnom beznađu i egzistencijalnoj bedi, koji bi opstanak svake vlasti pod kapom nebeskom doveli u pitanje, izgradili svoju političku moć koju već šest godina niko ne ugrožava.

I koliko god to na prvi pogled izgledalo apsurdno i neshvatljivo stvari su krajnje jednostavne.

Zabranom zapošljavanja u javnom sektoru gospodar Vučić je ubio dve muve. Podvukao se pod kožu Međunarodnom monetarnom fondu i našao način da pod kontrolom drži biračko telo. Zapošljavanjem svojih članova na privremenim poslovima, a koliko je samo takvih uhlebljeno u čačanskoj Gradskoj upravi ili Elektrodistribuciji, njih i njihove porodice naprednjaci drže na kratkom lancu nazvanom produženje radnog ugovora.

I je l’ sad malo jasnije odakle toliki sigurni, kapilarni i ostali glasovi.

Stoga lažu dušmani kada tvrde kako je u Srbistanu od kada je u sedlo zajahao gospodar Vučić sve stalo i samo deca rastu jer naprednjačka proizvodnja podanika raste bukvalno iz časa u čas. Samo šteta, što se ovi parametri se ne uzimaju u obzir kada se analizira ekonomska moć jedne države.

A kada bi?

E, gde bi nam bio kraj!