Na livadi ćuprija

Piše: Milan Ćulibrk

Kako je krenulo, NIN će biti najveći krivac za propast Krušika i drugih fabrika oružja i municije u Srbiji. Neće za to biti krivi predstavnici države koji su sklapali sumnjive poslove – unosne za privilegovane privatne firme i štetne za državna preduzeća. Najveći krivci biće oni koji su se drznuli da ukazuju na moguću korupciju, nastojeći da spreče dalju pljačku državnih preduzeća. Namenskoj u Srbiji je neko očito namenio drugačiju ulogu.

Presuda je već doneta. Izrekao je nebrojeno puta predsednik Srbije, kome ništa nije sporno u tome što je jedan od njegovih najbližih saradnika, ministar Nebojša Stefanović, kategorično tvrdio da njegov otac nema ama baš nikakve veze sa firmom GIM, iako je u međuvremenu, zahvaljujući dokumentaciji koju je objavio Birn, dokazano da je tata Branko u Krušiku bio kao zvanični predstavnik GIM-a, da je u Saudijsku Arabiju putovao kao pravni savetnik GIM-a, a u italijansku fabriku pištolja Bereta kao specijalni savetnik GIM-a i kao član zvanične delegacije MUP-a. Ništa od toga za predsednika nije važno. Nema tog dokaza o tome da je neko iz njegovog okruženja bio umešan u nešto sporno – bila to trgovina oružjem, državne subvencije za proizvodnju „organske“ marihuane, lažni doktorati ili nezakonito rušenje u Savamali – na koji Vučić neće moći da odgovori: „Pa šta“? I da vidim tog majčinog sina od tužioca koji će posle svega ovoga da ozbiljno začeprka i potraži dokaze i proveri da li zaista postoje osnovane sumnje da je neko počinio neko krivično delo, od trgovine uticajem, zloupotrebe službenog položaja, nanošenja štete državnim firmama namenske industrije, sticanja protivpravne imovinske koristi…

Zagorka Dolovac

I dok se oni malobrojni, kojima je stalo do pravne države, izgradnje nezavisnih institucija i stvarne podele vlasti pitaju da li će republički javni tužilac Zagorka Dolovac zimu da prespava kao polarni medved, čini se da ona dobro zna kako u Srbiji stvari funkcionišu. I zato ćuti već toliko dugo da bi u svakoj normalnoj zemlji policija za takvom osobom raspisala potragu, uverena da ju je neko kidnapovao.

Lideru SNS-a najvažnije je da ni najnovije afere Krušik i Jovanjica nisu nimalo uzdrmale ni njegov, ni rejting njegove stranke: „SNS i ja smo na istorijskom maksimumu“. A zašto im rejting ne bi bio na istorijskom maksimumu? Ko je o tim sumnjivim rabotama mogao bilo šta da čuje ili pročita u provladinim medijima? Zato Vučić i može da se šegači sa novinarima koji uporno pokušavaju da isteraju stvari na čistac. I da istovremeno ubedi veliki broj građana da je NIN, pišući poslednjih 100 dana o Krušiku, kriv što je račun te firme u blokadi već 1.100 dana zbog duga od 511 miliona dinara.

Kako bilo šta očekivati u zemlji u kojoj ministarka građevinarstva, saobraćaja i infrastrukture Zorana Mihajlović ovih dana, bez ikakvog blama, kaže da je ostavka v.d. direktora Koridora Srbije Zorana Babića „pitanje za celu Vladu, koje će svakako doći na dnevni red“. Naravno da će doći. Sutra ili malo sutra. I da se zna – nije problem u Babiću, koji je javnost obavestio da je iz „moralnih razloga“ podneo ostavku još 4. februara, nekoliko dana posle nesreće u kojoj je smrtno stradala Stanika Gligorijević. Problem je u tome što vlada Ane Brnabić za više od 320 dana nije imala 32 sekunde da konstatuje, ili možda odbaci Babićevu ostavku, jer je, sudeći po rečima Zorane Mihajlović, to realnija opcija. Ako je već tako, predlažem premijerki Brnabić i članovima njenog kabineta da odluku o tome da nisu prihvatili ostavku v.d. direktora Koridora obrazlože „moralnim razlozima“. Jer, pobogu, zar oni koji ćute više od 320 dana imaju više morala od Zorana Babića?

A kad je sve ovo moguće ko još može da se čudi što je zamenik gradonačelnika Beograda Goran Vesić proglašen za počasnog člana Udruženja književnika Srbije. Mora da je Vesić nekom iz Udruženja došapnuo da već piše novo remek-delo Na livadi ćuprija. Ako je već rešio da stari Savski most premesti u park, što ne bi o tome mogao i knjigu da napiše. Pa neka Beograđani za 100 godina čitaju ko je i kako gradio mostove po parkovima. I zaključiće odmah da mora da je to bilo „zlatno doba“ kad je para bilo i za takve ludorije.