Наоружајте се – стрпљењем

Док су се остали посетиоци сајма наоружања понашали као „пијани милионери“, Вучић је у Абу Дабију потрошио „само“ 500 до 700 милиона евра. За толико је задужио земљу. Био му ћеф. Зато премијерка и сви министри скоро с поносом изговарају да им је он – шеф

Није лако бити Ана Брнабић. Осим ако ниси Ана Брнабић. Сваком другом на месту премијера било би макар мало непријатно да слуша како председник Србије Александар Вучић из Абу Дабија, у директном преносу на Пинку, обавештава нацију да је управо у наше име решио да потроши између 500 и 700 милиона евра. Којих узгред нема, јер је за ову годину планиран минус у државној каси од 2,2 милијарде евра.

Те стотине милиона евра спискао је за само пар сати, док је обилазио сајам наоружања и војне опреме у Абу Дабију, као што би дете, коме је све дозвољено, у продавници играчака потрошило 200-300 евра. А онда се онако нехајно, као да обилази штандове на Међународном сајму вина у Београду и као да није свестан шта изговара, подсмехнуо целој нацији. Осим министрима у Влади и посланицима СНС-а у Скупштини, којима сигурно нису запарале уши његове речи да тај новац „морамо да обезбедимо мимо онога што пише у буџету“! Па, чему онда служи Закон о буџету, кад један човек, коме то никако не спада у опис радног места, може да га разбуца као беба звечку?

Успут нас је, онако шеретски, како само председник то уме, обавестио да су се, за разлику од њега, остали посетиоци сајма наоружања понашали као „пијани милионери“. Биће да би требало да смо срећни што нисмо милионери. Јер, да јесмо, шта би председник урадио да попије нешто друго уместо чаја од камилице, када и трезан за пар сати списка 500-700 милиона евра, јер му је био ћеф. Па се после питајте зашто премијерка скоро с поносом изговара да јој је он – шеф. И не само она.

Елем, и пре него што се председник „поновио“ и продубио рупу у буџету, Фискални савет је упозоравао да је планирани дефицит од 2,2 милијарде евра за ову годину превисок за Србију. Можда њима јесте, али за председника очито није, па је решио да га повећа на скоро три милијарде. И баш га брига што добро зна да Мали већ месецима узима кредите уз камату од око седам одсто, с тим што би могла бити и већа, јер кад порасте еурибор, скочиће и камата на српски дуг. Но, обојица знају да га неће враћати они, већ ми, а богами и наша деца. Изгледа да је власт почела да испуњава предизборна обећања. Уосталом, зар један од њихових слогана за изборе није био „Александар Вучић – За нашу децу“?

И док нас власт уверава да држе дуг под контролом, он је истог дана, када је Вучић пазарио наоружање, износио 4.049 милијарди динара или 34,5 милијарди евра. Од почетка године повећан је за 1.17 милиjaрди. Дневно, дакле, расте за 23 милиона евра. Чак и викендом. Што је и логично, јер ако се председник не одмара ни суботом, ни недељом, зашто би онда дуг тих дана мировао?

Када бисмо тренутни дуг упоредили са свим што смо створили лане, он би био 57 одсто БДП-а. За власт је он, међутим, 50,2 одсто БДП-а. Како? Па, лако. Они рачунају да нам је већ сада БДП 68 милијарди евра. Па садашњи дуг пореде са будућим, а не са створеним БДП-ом, који је 60,2 милијарде евра. А како вама банка рачуна кредитну способност, на основу постојећих или будућих плата и пензија? Хоће ли вам дати већи зајам ако им кажете да ће вам већ 2025. плата бити 1.000, а пензија 450 евра? Или, срам их било, председникове речи нису довољна гаранција за већи кредит?

Него, шта нам још говоре бројке којима нас власт стално засипа, убеђујући нас да су то феноменалне вести. Ако се лањски БДП ове године реално повећа за 2,5 одсто, требало би да буде 61,7 милијарди евра. А пошто Вучић и Мали рачунају да ће бити 68 милијарди, то значи да ће разлику од 6,3 милијарде евра „створити“ инфлација. То другим речима значи да они заправо планирају раст цена од 13 одсто. С обзиром на то да су између јануара прошле и ове године већ порасле 15,8 одсто, то практично значи да ће крајем 2023. све у просеку бити скупље за скоро 30 одсто него на почетку 2022. И свако коме плате и пензије у том периоду не порасту за 30 одсто биће – губитник. Осим оних који још верују да су им за вакта ове власти плате реално, а не само номинално, удвостручене. Њима ће моћи да продају и причу да ћемо, наоружани новим оружјем, бити и економски и финансијски јачи. Осталима не преостаје ништа друго него да се наоружају – стрпљењем. Јер, требаће им ако држава и Пинк озваниче стратешко партнерство, кад Жељко Митровић почне своје дронове да продаје Војсци Србије. А и Шимановци су ближи од Абу Дабија.