Naš je

Čacak, moj grad.

Uvek kad pomenem njegovo ime u meni se probudi želja da ga zagrlim, ili da samo vidim onu tablu na kojoj piše „Dobrodošli na teritoriju opštine Čačak„.
Da se razumemo još uvek sam u Srbiji.

Za mene je ovo grad prošlosti. Grad u kome sam odrasla.
Ulica u kojoj sam rodjena, ona ulica u kojoj je uvek veliki saobraćaj i prašina.
Volela sam da izadjem na ulicu i da samo trčim bosa. Volela sam slobodu moje ulice.
Čačak je i onaj supermarket kod pijace u kom sam nedeljom sa mamom kupovala stvari i mirisala šampon od koprive.
U tom komisionu radila je jedna teta koja je nosila plavi mantil i  one radničke cipele.
Priznajem uvek su mi bile smešne te cipele.

Čačak je i grad u kom sam u „Mladom zadrugaru“ kupovala najbolje čokoladice.
Čačak su i krempite u „Pelivanu“ sa mojom bakom.
Čačak je  i osećaj  slobode kada sam  sa komšijom Dejanom pravila Sneška Belića.
Čačak je i onaj voz pored železničke stanice koji sam uvek gledala kad sam se vraćala iz vrtića i zamišljala da idem sa njim na more.
Čačak je i moja osnovna skola „Tanasko Rajić“ u kojoj se igralo lastiša i Izmedju dve vatre.
I dan danas pamtim udarac onog malog plavog.
Čačak su i frajeri na šetalištu zbog kojih sam želela da odrastem i stavim crveni karmin.
Čačak je i baka Ruža na pijaci kod koje sam nedeljom kupovala cveće i vruć hlebu u „Ishrani“.
Čačak je i Morava koju sam toliko želela da preplivam.
Čačak je i fontana ispred Gimanzije, kod koje su me čekale drugarice.
Čačak je i most na Moravi koji sam uvek ljutito prelazila kad su me suze pekle od momaka.
Ovo je grad rokenrola,
Grad narandžaste lopte.
Grad koji uvek spava „očima izvan svakog zla“.
Grad koji drži na okupu hiljade mladih i koji širi ruke uvek kad vidi sve otišle iz njega.
Čačak je i grad u kom sam se ložila da ću da postanem rokenrol cica.
Grad u kom su se svi moji snovi ostvarivali i rušili.
Ovo je grad u kom sam od klinke postala devojka koja je naučila da kaže NE i razbije čašu.
Grad u kom uvek koračam ponosno, sad već spretno i na štiklama.
Čačak i ja zajedno smo gradili sve ove uspomene,i zajedno smo znali razloge razmazane šminke i nekontrolisanog smeha.
On je  uvek bio poput pravog prijatelja koji zna da čuva sve tajne.
I zato ćemo večno ostati povezani i kad ja budem gazila ostale gradove u kom me život bude bacao.
I zato mu obećavam da ću uvek dolaziti da obidjem sve te uglove
Mutapove, Lomine, Kursuline….čije korake uvek nosim u srcu.
Ovo je grad u kom želim da napravim i svoj „poslednji djir“, a do tada napravićemo mi još hiljade i hiljade djirova.

Uvek tvoja.

Milica Vasović