Nego da se mi ne lažemo

Budući da smo zahvaljujući gospodaru Vučiću i njegovoj predobroj i prepoštenoj nazadnoj družini rešili egzistencijalne probleme pa opušteno uživamo u blagodetima zlatnog doba, došlo je vreme da se bavimo životnom sredinom i njenom zaštitom, kako je to onomad nadahnuto kako samo ona to ume objasnila neponovljiva Ana Brnabić.

Opet na drugoj strani, činjenica je i da je tradicionalno nezahvalni narod Srbistanski sklon da za sve ono što ne valja krivca vidi vlasti. Ali da li je baš tako?

Nije li odnos nazadne vlasti prema životnoj sredini samo refleksija odnosa sa kojim se Srbistanci decenijama unazad odnose prema svojoj zemlji?

Biće ipak da onoliko smeće, koje je u jednom trenutku čak ugrozilo branu na Potpećkom jezeru, u Lim nisu bacili ni gospodar Vučić, ni Rio Tinto, ni kineske fabrike sa tehnologijama sličnim onima sa kraja 19. i početku 20. veka, a zasigurno ni knjaz Milo i njegovi serdari. Teško je poverovati i da su plastične kese koje se u ove rane prolećne dane vijore sa svakog drveta posledica pogubnog delovanja 5G mreže i sličnih čudesa koja se koriste kako bi se narod srbistanski pravoslavni zbrisao sa lica zemlje. Da stare šporete, pohabani nameštaj, građevinski šut i divlje deponije nisu napravili, niti ih iz aviona seju osvedočeni srbistanski neprijatelji. Kao kao dan jasno da upotrebljene zaštitne maske po trotoarima ne seju satanisti i ljudi reptili.

Pre će biti da je reč o tradicionalnoj srbistanskoj ekološkoj nesvesti.

I neće biti da je sve to posledica odsustva zakona i drastične kaznene politike, kako su mnogi spremni da tvrde, već njihove primene. Zakoni prepisani od razvijenih država fakat postoje ali očito isključivo služe da aktuelna kao i sve prethodne vlasti pozivajući se na njih fingiraju pravnu državu. Zar mi ne živimo u tvorevini gde se fakultetska diploma može kupiti za nekoliko stotina evropskih novčanica, a novčanica od bar  deset evrova je obavezan deo dokumentacije i opreme svakog auta? I šta je onda čudno u tome što od šezdesetih do dana današnjeg srbistanske reke, vazduh i zemlju zagađuju N. N. lica protiv kojih su inspekcije i država nemoćni. Pa čak i ako ih nahvataju u na licu mesta uvek je tu neko, naravno iz vlasti da ih zaštiti i sve gurne pod tepih.

Ohrabruje da su Dobrinjci, što iznedriše kodža Miloša, Rio Tintu, državnim i lokalnim vlastima jasno i glasno rekli da neće dozvoliti da se ovaj predivni kraj pretvori u pustaru kakve ova kompanija širom sveta ostavlja za sobom. Samo da bi njihov bunt zaista imao smisla ne bi bilo zgoreg da se sada, kada je mečka zaigrala i pred njihovim vratima, organizuju i dok još šuma nije olistala, očiste divlje deponije po atarima svojih sela, priobalja Skrapeža, Kamenice i ostalih potoka i potočića.

U suprotnom ispostaviće se da su u pravu zagovornici teorije da je svaka vlast ništa drugo da ogledalo naroda koji predvodi.