Nema ozbiljnog rasta dok o svemu odlučuje jedan čovek

Piše: Danica Popović, NIN

Ima proračuna u ekonomiji koji nemaju nikakvog smisla, poput ovog: „Ako duplira rast, Srbija će dostići EU za dvadeset godina“. Čista glupost.

E sad, nije problem u tome što je to glupost, nego što je to izjavila Ekaterina Vostroknutova, vodeći ekonomista Svestske banke, pre dve nedelje, na predstavljanju godišnjeg ekonomskog izveštaja za zapadni Balkan.

Da prvo kažem zašto je to glupost u ovom slučaju, pa posle da uopštim. Dakle, kad će glista iz Beograda stići mlazni avion, parkiran u Batajnici? Pa stići će nekad, za nekoliko decenija – ali, pod jednim uslovom: da avion u međuvremenu ne odleti …

Upravo nam to poručuje vodeći ekonomista Svetske banke: Evropa ostaje u hangaru, a mi je dostižemo za dvadeset godina ako dupliramo rast, ili za pedeset godina – ako rast bude kao što je sada! Na stranu, sad, što je omašila u računu, pa bi dostizanje u drugoj varijanti trajalo 90, a ne 50 godina, ali, kakve veze to ima, kad će Evropa da odleti, kako god mi računali?

Ništa pametniji rezultat ne bismo dobili ni da je glavni ekonomista Svetske banke ukapirala da avioni ne stoje da bi sačekali gliste. Problem je u tome što su rezultati ovog proračuna apsurdni, čak i kad dozvolimo da obe privrede rastu. Mi smo, recimo, posle 5. oktobra, u medijima čitali da će Srbija dostići Makedoniju – za 56 godina! A delilo nas je tričavih 700 dolara po stanovniku, i minimalna razlika u brzini rasta, od nekih jedan odsto. Koliko je ta prognoza valjala – toliko valja i ova. Samo je razlika u tome što je ova, sadašnja, došla sa daleko ozbiljnijeg mesta.

Šta se to dešava sa međunarodnim institucijama? Umesto analiza, Svetska banka i MMF u prvi plan stavljaju političke parole – te da smo „stožer stabilnosti“, ili „lider u reformama“, ili smo „motor regionalnog privrednog rasta“… Jedino, nikako da kažu – na šta ide taj region, kad ga gura motor sa ubedljivo najsporijim rastom?

Ne znaju stručnjaci Svetske banke i MMF-a da objasne ništa od onoga što ih novinari pitaju. Na primer, kako to, ista klima u regionu, a jedino nama hladna zima i suša usporavaju rast? Pogađate, odgovora nema, osim ako odgovorom ne smatrate izjavu da je kod nas udeo poljoprivrede najveći u regionu, što ne da nije tačno, nego boli glava od netačnosti!

Problem je, ipak, gori od simptoma. Jer, koliko god njihovi odgovori liče na šuplje priče Ane Brnabić, ovo izgovaraju ljudi sa ozbiljnim diplomama i ozbiljnim zvanjima i znanjima. Znači, u pitanju je – politika! A politička igra danas glasi: „Vučić je koristan, jer radi sve što tražimo u vezi sa Kosovom, a uz to, još, smanjuje deficite, pa time i šanse da Srbija završi kao Grčka“!

Nije čudo da svetski policajci u poslednje vreme hvale srpsku vladu rečima koje ni Vučić ne bi izgovorio. Šta ih košta?

Uostalom, većina njih zna šta je Čerčil rekao Ficroju Meklejnu, na kritiku da podržava dolazak komunista u Jugoslaviji. Čerčilov odgovor je bio: „Da li ćete vi, gospodine, da živite tamo?“ 
Pošto već neće ovde živeti, šta ih košta da daju ovakve izjave, i da nas mediji obaveštavaju, recimo, ovako: „… predstavnici MMF-a i Svetske banke su se usaglasili da je Srbiji neophodno povećanje privrednog rasta, kao i njegovo ubrzanje.“ Dobro je da su se usaglasili, razmišljam, šta bi bilo da nisu, daleko bilo?

Nema na ovom svetu eksperta koji ne bi pomenuo da ozbiljnog privrednog rasta nema dok o svemu odlučuje jedan čovek. Ako to nije politički korektno (a nije), uvek se može govoriti o javnim konkursima (kojih nema), o gubicima javnih preduzeća koji se nikada neće sanirati u ovakvom (burazerskom) okruženju, ili o bilo čemu što se može pročitati u dnevnoj štampi. Ovako se iz aviona vidi: ovde su svi prodali veru za večeru – i naši, i njihovi…

Nema šanse da Srbija, ovakva kakva jeste, u narednih dvadeset godina zabeleži rast od pet-šest odsto godišnje, u kontinuitetu. A pri bilo kojoj nižoj stopi, Srbija se svakoga dana udaljava od životnog standarda Evropske unije, šta god nam pričali eksperti MMF-a i Svetske banke..

Što ne znači, naravno, da Srbija nikada neće nikoga stići. Stići će – samu sebe. Malo li je?