Ništa me ne interesuje

PIŠE: Nataša Mijatović 

I pored sve češćih debata na svaku temu koja se nametne u javnosti, od migrantske krize do masakra u Parizu, sve je jači glas, skoro kao hor istomišljenika, koji nameće ravnodušnost kao zaključak. 

Ma šta saznali, mislili dok rasprava o nekom događaju traje, i koliko god se oduševili ili razočarali ehom mase, na kraju krajeva ostaje gorak ukus zastrašujuće malodušnosti. Ko živ, a ko mrtav, koga briga? Šta se događa danas, a šta sutra, kakve ja, kao jedinka, imam veze sa tim?
Nikako ne mogu da se oduprem strahu od te i takve bezvoljnosti. Potpuno je normalno da nas više pogađaju nesreće koje smo sami doživeli, a bilo ih je na pretek. Od ratova, naših kolona izbeglica, bombardovanja Srbije. Da ne pominjem sada zločine koje su, u naše ime, činile političke elite toga vremena, a zašto ne reći i aktuelna vlast koja je participirala u tim smutnim vremenima. Bili smo i žrtve i zločinci. I dosta je bilo i samosažaljenja i ignorisanja zločina. Vreme je da se krene dalje. Što pre. A to je nemoguće ukoliko smo i dalje zaglavljeni u avetima prošlosti. Nije moguće biti kivan na sve dve duge decenije, a ne postati ravnodušan.
Zašto je to opasno?
Pored očiglednog, da postajemo društvo bez mnogo želje da reagujemo na normalan način, društvo koje jedva dočeka tuđu nesreću kako bi se probudilo iz apatije, postavlja se i pitanje kako smo vaspitali generaciju koja tek treba da stasa? U Francuskoj su odrasli današnji teroristi za koje ni levičari, a ni desničari svojevremeno nisu imali sluha, a koji su bili građani drugog reda. Za terorizam nema opravdanja, žrtve nisu krive za loš odnos prema njima. Međutim, naša deca, realno je očekivati, mogu biti upravo ta besna generacija, odbačena na drugačiji način, koja će, sva je prilika, postati ekstremna.
Kako?
Upravo tako što su im roditelji bezvoljni, što teško nalaze posao, što na tuđu nesreću reaguju novom kategorijom „empatijom reciprociteta“, ne objašnjavajući rođenoj deci da je nevina žrtva zaista samo čovek. Naša deca to gledaju, tako odrastaju i javno brane stavove zasnovane na subjektivnom doživaljaju istine, bez jasne granice između dobrog i lošeg, moralnog i krajnje neljudskog odnosa prema svetu oko sebe.
Ne interesuje me politika, ne zanima me šta se događa u Evropi, baš me briga što tuku moga druga, što mi je drugarica tužna. Zašto da učim kad predsednik Srbije kupuje diplomu, kad predsednik vlade štiti kriminalce, ministre odgovorne za pad helikoptera i niko im ne može ništa. Zašto da budem normalan, kad se to to ne isplati? Kako da preživim ako ne postanem kao oni?
„Ništa me ne interesuje“ je samo njihov način odbrane od nemoći koju gledaju dok odrastaju.Ukoliko ne stvorimo društveni „ventil“ u kom oni mogu da prepoznaju i osete da su potrebni ovom društvu, da se ne čudimo previše gde smo pogrešili kad, na kraju, odustanu od traženja svog mesta pod suncem i ostanu u tamnoj senci. Mi ćemo za to biti odgovorni.

Izvor: Kolumnista

_________________________________________________________________