Obojena revolucija i namazana vlast

Tokom predsedničke turneje imali smo prilike da slušamo ista obećanja, samo nešto drugačije pakovana, verovatno zato što je teško smisliti nešto novo nakon 13 godina raznoraznih šupljih priča. Tako je predsednik i u Kikindi 8. februara prežvakavao priču o separatizmu i obojenoj revoluciji, ali u nešto drugačijoj formi– ovog puta je obećao da će o svojoj borbi protiv obojene revolucije napisati knjigu. Ostaje jedino da vidimo koji je književni žanr u pitanju,jer povezivanje ovakvih protesta sa obojenom revolucijom nije ništa više od bajke za starije. Deca, očigledno, više ne veruju u predsedničke bajke.

Politička teorija još uvek izučava pojam obojene revolucije, pa postoje sitna neslaganja oko toga šta je i kada se javljala. Pojedini autori smatraju da su to sve revolucije u Evropi od 1989. godine naovamo. Drugi izuzimaju rušenje komunizma te godine i revolucije računaju od pada Miloševića 2000. godine, dok treći smatraju da su u pitanju samo revolucije na postsovjetskom prostoru od početka 21. veka (kao što je smena vlasti u Gruziji i Ukrajini).

Ali uprkos ovim neslaganjima, suština obojenih revolucija je neosporna– u pitanju je inostrano mešanje u unutrašnje poslove jedne zemlje, najčešće u cilju promene režima. U igri globalnog Zapada i Istoka, u pitanju je borba za nametanje uticaja.

Međutim, tako nešto ne možemo da primetimo na protestima širom Srbije. Očigledno je da svojom servilnom spoljnom politikom predsednik nema neprijatelja ni na Istoku, ni na Zapadu. Iako su mnogi ovakvu spoljnu politiku hvalili, ubrzo smo shvatili da u njoj nema ničeg genijalnog– svi su nam prijatelji jer im dajemo sve što traže, neretko i na sopstvenu štetu. Samim tim, studenti nemaju nikakvu podršku sa strane. Štaviše, postigli su nešto što se činilo nemogućim od početka rata u Ukrajini– ujedinili su EU i Rusiju u osudi destabilizacije Vučićevog režima.

Ali nije kao da se i sami studenti nude. Na protestima nema prizivanja zapadne pomoći kao što je to bio slučaj devedesetih, nema zahteva za integraciju u Evropsku uniju i NATO, ali ni članstvo u BRIKS-u ili savezu Rusije i Belorusije, kako su se za to svojevremeno zalagali Milošević 1999. godine i Tomislav Nikolić 2007. godine.

Učesnici protesta odlučno ponavljaju svoja četiri zahteva, koji se u osnovi tiču jedino raskrinkavanja koruptivnog sistema vlasti. Velike spoljnopolitičke igre ih se ne tiču. Štaviše, čak i na lokalnom nivou nisu radi da igraju takve igre, odbacujući sitna politička mešetarenja na relaciji vlast-opozicija. Cilj je duboka društvena promena bez obzira na stranku na vlasti.

Pojedini im zameraju da zbog toga njihovi postupci nisu u domenu političkog, ali oni su upravo prešli preko običnog politikanstva i došli do onoga što ozbiljna politika treba da bude u svakoj zemlji, tačnije– do politike koja gradi temelje svake zemlje.

Međutim, vlast premazana svim bojama ne želi da igra na ovom terenu, jer zna da po pitanju antikoruptivnih zahteva sigurno gubi. Zbog toga se grčevito drži starih trikova.

Pored najave knjige, tokom pomenute turneje predsednik nije odoleo da se ponovo ne uporedi sa Šarlde Golom. Ranije su ga sanjim poredili drugi, ali sada izgleda to mora da čini sam. Kako bilo, u naletu megalomanije pronašao je paralele između njega i francuskog državnika, tvrdeći da je de Gol nakon krvavih demonstracija 1968. godine izašao jači nego ikada, pa će tako sada i on. Izuzmimo delimičnu tačnost ove tvrdnje, tj. činjenicu da su degolisti zaista uzeli dvotrećinsku većinu nakon demonstracija, ali u mesecima nakon izbornog uspeha oterali de Gola u penziju, pretpostavljajući da to nije ishod kome se predsednik raduje. Ako se umesto toga koncentrišemo na način na koji su degolisti nakon demonstracija zadržali vlast, predsednički postupci postaju jasniji.

Optuživanje spoljnog neprijatelja je trik stariji od pojma obojena revolucija, pa se time koristio i de Gol kada je optužio Sovjetski savez za destabilizaciju Francuske kroz proteste (uprkos činjenici da je veliki broj nove levice na demonstracijama bio protiv Sovjetskog saveza). Bipolarni hladnoratovki svet ispunjen paranojom mu je išao na ruku i većina Francuza je iz straha glasala za njega.

De Gol iz našeg sokaka se uporno trudi da učini isto, ali mu fabrikovanje spoljnih neprijatelja teško ide sada kada je sa svim svetskim silama u dobrom poslovnom talu. Pokušao je sa Hrvatskom, ali je shvatio da je jadna zemlja za kojuje Hrvatska ozbiljan spoljnopolitički činilac i moćan faktor destabilizacije. Ko drugi ostaje da podstiče obojenu revoluciju?Pretpostavljam da ćemo saznati tek kad izađe knjiga.

Srećom pa ove pretnje većina građana odavno ne shvata ozbiljno, čak ih okreće na šalu, te se već sada po društvenim mrežama podsmešljivo šuška: Najbolje knjige pišu se u zatvoru.

M. M. Ćurčić