Obračun Vučića i Nikolića preko medija

Piše: Vukašin Obradović, predsednik NUNS

“Kad god kritikuje medije, Nikolić se, zapravo, ne obraća novinarima, jer mu je jasno da medijska kampanja, kako on naziva povremene medijske atake, nije ni slučajna ni spontana. Srpska medijska scena, odnosno njen veći deo, strogo je kontrolisana i ništa se tu ne događa bez dobrog razloga”, piše predsednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije.

Predsednik Tomislav Nikolić ima ozbiljnih problema u komunikaciji sa javnošću. Setimo se samo priče o Tomi koji peče rakiju dok Obrenovac pliva u vodi, sumnji u poslovanje humanitarnog fonda Dragice Tomislava Nikolić, ili naširokog raspredanja o bespravno izgrađenim vikendicama – kućama na obali Save, diplomi, taštinom pasošu…

Ne pomaže mu ni to, kako objašnjava njegov savetnikOliver Antić, što su “prema Ustavu – grb, zastava, himna i predsednik Republike (su) zaštitni subjekti i u krivičnom pravu”. Uvreda Srbije, tvrdi Antić, jeste uvreda jednog od ova četiri elementa.

Antić ističe da većina medija ne podržava “četvrti element” koji “mučki napadaju”, više nego Miloševića, što je nazamislivo u svetu, gde svaka država veliča svog predsednika.

Konkretnija je bila Stanislava Pak Stanković, savetnica za medije Tomislava Predsednika Nikolića:

“Ja na Pinku i RTS-u nisam dobrodošla, predsednik je marginalizovan na Javnom servisu, njegove aktivnosti se objavljuju u poslednjim minutima Dnevnika, dok štampani mediji, Blic, Kurir, svakog dana iznose neistine“, izjavila je nedavno Pakova.

I sam Tomislav Predsednik Nikolić povremeno prozbori koju o medijskom kovitlacu u kojem se našao. On sve pripisuje “pripejd novinama”, kako je nazvao medije koji iznose, kako je ukazao, manipulacije a ne informacije, jer “koliko se žetona ubaci, toliko se piše o njemu”.

Nikolić smatra da je pisanje pojedinih medija pokušaj da ga sklone, ali nije mogao da kaže ko to radi, odnosno u čijim su džepovima ti prokleti žetoni.

U stvari, Tomislav Nikolić se, kad god kritikuje medije, zapravo ne obraća novinarima, jer mu je jasno da medijska kampanja, kako on naziva povremene medijske atake, nije ni slučajna ni spontana. Srpska medijska scena, odnosno njen veći deo, strogo je kontrolisana i ništa se tu ne događa bez dobrog razloga. Svestan je i sopstvene nemoći da bilo šta promeni, jer vrlo dobro zna da poluge moći nisu na Andrićevom vencu.

Šta konta u glavi dok peče „tomovaču“, druga je stvar, ali, očigledno, nije spreman da ode dalje od rečenice da ga SNS (čitaj Vučić) ne brani od napada i medijske kampanje.

“Svako na vlasti ima stranku da ga brani, osim mene”, požalio se Nikolić.

Aleksandar Vučić, indikativno je, ne pokazuje mnogo entuzijazma da kritikuje medije zbog ovakvog odnosa prema Nikoliću. Recimo, da uzvikne: „Ne dam Nikolića“, kao što je to bio slučaj kada su se na meti našli neki njegovi omiljeni ministri. Čak nije uputio ni kurtoazne reči prekora Zorani Mihajlović kad se svojevremeno ustremila na Predsednika, u toj meri da su neki protumačili da ledi Mihajlović već vidi sebe kao srpsku Kolindu Grabar Kitarević, a Tomislava šalje u mirovinu, iako je domaćin iz Bajčetine, takoreći, tek na polovini mandata.

Sve i da je tako, opet ostaje dilema kako to da dve centralne ličnosti vlasti u Srbiji imaju različit tretman u jednim te istim medijima.

Čini se, ipak, da je reč o komplikovanijim relacijama u trouglu Nikolić–mediji–Vučić.

Komplikovanim, jer odnos pojedinih glasila prema Nikoliću nije medijsko, već je pre svega političko pitanje koje duboko zadire u međusobne odnose predsednika i premijera. Koliko god to apsurdno zvučalo, jedina ozbiljna opozicija u državi i u stranci Vučiću bi mogao da bude upravo Nikolić. Možda zvuči apsurdno, ali takmaca sa većom političkom moći u Srbiji Vučić trenutno nema. Oni jesu na istoj strani vlasti i, kako obojica često ističu, o svemu se konsultuju i dogovaraju, ali Vučić vrlo dobro zna da nema te države sa jednom vlašću, a sa dva gospodara. Niti je bilo, niti će je biti. U skladu s tim se on i ponaša. Tomi Tomino, znači malo, Vučiću ostalo. Znači sve. Ili u prevodu, građani Srbije ne smeju ni u jednom trenutku da budu u dilemi ko je najzaslužniji za privredni, politički i svaki drugi prosperitet. Koji sledi.

Tomislav Nikolić zato nema razloga da se ljuti na medije. Oni samo rade svoj posao. Kako im se kaže. I zato kada Oliver Antić i Stanislava Pak ospu paljbu  po novinarima, može se reći da su pogodili metu, ali da su promašili sve ostalo. Jer, u zemlji Srbiji, danas, teško je i zamisliti da baš oni mediji koji najviše kritikuju Predsednika, u 2014. Vučića 877 puta stave na naslovnicu. A, Tomu, maltene, krpi ko gde stigne!?

Nikolić, sa svoje strane, vrlo dobro zna gde je izvorište njegovih problema. Nije valjda Pajtić toliko uticajan da može da progura u medije priče o Dragičinim fensi kompletima ili da zabrani letova iznad Bajčetine. I zato deli ordenje, tu i tamo podseti Vučića da i on postoji primajući Lukašenka u nevreme, ili najavljujući nekakvu novu deklaraciju o Kosovu koja bi mogla da pomuti Vučiću planove, ali tu je početak i kraj.

Popularnost i realna snaga ove vlasti počiva na Vučićevom autoritetu i Predsednik je očigledno svestan da bi njegov politički krah nastupio onog trenutka kada bi ušao u bilo kakav otvoren sukob sa premijerom. Zato i guta knedle, nepravedno optužujući medije da hoće da ga ruše. Neće, ali moraju s vremena na vreme da podsete Predsednika gde mu je mesto. Za svaki slučaj, da se ne zanese.

Cenzolovka