Ovde se đavo priziva

Posle svega što se izdešavalo prilikom blokade mosta preko Save u Šapcu, kada su bitange, koje neki nazivaju navijačima, a drugi kriminalcima, pod zaštitom države, uz asistenciju bagera kojim je upravljao dični aktivista SNS, motkama i čekićima nasrnuli na građane, više nema ama baš nikakve dileme kada je reč o povezanosti vlasti i kriminala. Činjenica da se policija posle nečijeg naređenja povukla i na taj način batinašima omogućila da neometano nasrnu na građane, umesto da spreči sukob, što joj je jedna od Ustavom propisanih dužnosti, dokaz je da je Aleksandar Vučić spreman da svim sredstvima, pa čak i uz pomoć kriminalaca i huligana, brani opstanak na vlasti, ne prezajući čak i od otvorenog izazivanja krvoprolića.

Uostalom, nije valjda da smo zaboravili kontramiting u Beogradu kada je na Ivicu Lazovića pucao pristalica Slobodana Miloševića što je, po mnogim ocenama, moglo da se izrodi u građanski rat.

Ako je do sada na sve načine pokušavao da negira saradnju vlasti i kriminala, optužujući političke protivnike kako takvim špekulacijama pokušavaju da u domaćoj i svetskoj javnosti diskredituju najuspešniju vlast u novijoj istoriji Srbije, maske su konačno pale. Samo je pitanje da li kao posledica preterane samouverenosti,  poslovične vučićevske bahatosti ili usled panike koju su u vladajućim redovima izazvali masovni protesti povodom legalizacije otimačine privatne imovine, zarad interesa „investitora“ i finansijera režima.

Istovremeno, činjenica da protiv kriminalaca, koji su bagerom, motkama i čekićima nasrnuli na Šapčane, nije pokrenut čak ni prekršajni postupak, niti su naredbodavci koji su naredili povlačenje policije sa mosta preko Save pozvani na disciplinsku odgovornost, više je nego jasan dokaz u kojoj meri su institucije u Vučićevoj Srbiji obesmišljene i urnisane. Bukvalno, od vojske, pa preko crkve i pravosuđa, do prostitucije, kako je to svojevremeno rekao general Perišić. Nije li kao ilustracija institucionalnog i moralnog posrnuća u kome se batrgamo dovoljna „oštra i beskompromisna“ reakcija patrijarha Porfirija, koja je možda primerena tuči ispred seoske prodavnice, kafani ili na vašaru, ali nikako otvorenom pokušaju izazivanja, građanskog rata? Reakcija kojom je vrhovni božiji službenik građanima Srbije, po ko zna koji put, potvrdio da je u SPC na snazi, toliko puta potvrđen, aksiom da je svaka vlast, koliko god da je trula i nasilna, od Boga dana.

Posle svega što se izdešavalo na protestima protiv izmena spornih zakona o ekspropriaciji i referendumu, a koji su, sudeći na osnovu organizatora, samo uvod u još masovnije, Vučićev, Brnabićkin i Vulinov sarkazam i minimiziranje svega što se dešavalo u Šapcu, se možda može tumačiti kao pokušaj bekstva od realnosti, što je uostalom i u prirodi svih vlastodržaca. Može biti da je vlasnik Srbije postao svestan da su mu, za razliku od razjedinjene, idejno i akciono impotentne opozicije, ogorčeni građani, kojima je izmenama spornih zakona gurnuo prst u oko, mnogo veća pretnja. A može biti i da je u pitanju pokušaj umirivanja saradnika i pristalica, među kojima sve više njih postaje svesno da je đavo odneo šalu pa bi sad da se iz svega bezbolno izvuku i negde u miru i daleko od očiju krckaju ćar koji im je omogućila pripadnost vladajućoj garnituri.

U tom svetlu treba posmatrati i nasrtaj čačanskog gradskog funkcionera Milana Bojovića, nekada dičnog člana DSS, a danas naprednjaka do koske, na administratora fejsbuk strane „Dnevna doza prosečnog Čačanina“, koji je pokušao da ga snimi dok je čekao autobus kojim su Vučićeve pristalice dovođene na stranačku skupštinu u beogradskoj Areni. Posle ovog incidenta, koji je direktna potvrda da se u naprednjačke redove uvukla vidna nervoza, samo možemo da nagađamo o motivima stanovitog Bojovića. Da li je reč o poslovičnoj naprednjačkoj bahatosti ili nečem drugom.

Nije valjda da je dojučerašnji svadbarski fotograf, što je svojom kamerom ovekovečio sijaset čačanskih mladenaca, odjednom postao alergičan na fotografisanje? Da u pitanju nisu stid i nezadovoljstvo dičnog pomoćnika gradonačelnika, izazvani činjenicom da se on i njegov kolega Milić put Arene nisu zaputili službenim autom, kako to dolikuje funkcionerima njihovog kalibra, već su sa ostatkom stada morali da se klackaju autobusom?

A može biti da je i on nanjušio da naprednjački brod srlja ka potonuću, pa su počeli da ga hvataju panika i nervoza, usled neizvesne sutrašnjice i najave sveobuhvatne društvene deratizacije i dezinsekcije.