Papir trpi sve

Пише: Александра Пудар

Да папир трпи све, уверили смо се безброј пута.

Сведоци смо да су у Србији, током протеклих година, бројне певачице, водитељке, старлете и блогерке постале писци чије се књиге, веровали или не, продају у озбиљним тиражима. Стога не чуди да је израз „списатељица“, у последње време, попримио наглашено пежоративни призвук. Изговарамо га најчешће са иронијом, како бисмо означили савремене полуинтелектуалке, заражене неизлечивим  вирусом петпарачке скрибоманије.

Single Sheet Paper Peter Callesen resurrection

Моје је мишљење да је збирка колумни, чија је промоција одржана у једном овдашњем бирцусу прошле недеље, управо из овог шпила. Петпарачки, полуинтектуални  кич! – што подразумева неоригиналност, сиромашан (често вулгаран) речник и надасве претенциозан приповедачки стил. Ауторка се обраћа свом читаоцу  оштро, из позиције намгрђене „моралне громаде“, која  нескромно и живо верује да све зна и у све се разуме. Суштина њеног литерарног израза своди се на поповање и „паламуђење“. Са неистомишљеницима се разрачунава одлучно и примитивно, врло примитивно, називајући их „сероњама“, „лелемудима“, „бабојебцима“ и  „мудросерима“. Нема обичај да уважава мишљење другачије од свог, при чему обожава да псује. Неумерено, рекла бих. Истина, ово не би било толико необично, нарочито не у Србији, да госпођица спистаљица није позната као „врстан“ интелектуалац, просветни радник и „бескомпромисни борац“ против свих врста насиља, нарочито вербалног.

Први пут сам је видела крајем 2013. године, након  шокантног видео снимка ученика Гимназије који је испливао у јавност. Стекла сам утисак да је колумнсткиња, у неку реку, успела да искористи голему медијску халабуку за сопствену промоцију. Њене опсервације о вршњачком, дигиталном, вербалном, невербалном и свим другим облицима насиља пратили смо свакодневно путем медија. И, без обзира на антипатију коју у мени инстиктивно буде театралне и претерано наметљиве особе, чинило ми се да дотична влада материјом. Да се може назвати стручном. Чинило ми се, тј. учинило ми се.

Single Sheet Paper Peter Callesen White Hand

Данас, три године касније, имам сасвим другачији утисак. Оно што ме сада занима, након што сам с муком прочитала неке од њених колумни, јесте:

1. Да ли је заиста правило да о толеранцији најчешће говоре они који је најмање имају?

4. Да ли је реално да је чачански културни и интелектуални живот спао на трећеразредне кафане, на промоције књига чија поглавља носе називе „Прцоманија“, „Утерај ми, утерај…“, Мрсомуди …“, „Старлета да будем…“

Ако, којим случајем, знате одговоре на ова питања, молила бих да ми јавите. Унапред хвала!

Срдачно,

Александра Пудар, дипломирани андрагог без посла

______________________________________________________________________