Prethodni članak
Pismo Bori Đorđeviću
Piše: Rastko Radičević
E, moj, Boro… Pustim, ponekad, ploču „Pokvarena mašta i prljave strasti“ i pomislim, uvek, da takav zvuk i takvu atmosferu, nikada niko nije napravio, osim tebe. Onda mi, kao fleš, pred očima, a i kroz srce, prođe jedna soba na Keju, gde sam, uz album „Ujed za dušu„, koji je išao na kasetofonu na „repeat“, prvi put skupio hrabrost da poljubim jednu devojku.
Sećam se, jasno, i prvog koncerta na kom sam bio. Imao sam osam godina i kada je, u Borčevoj hali, zarežala „Zvezda potkrovlja i suterena„, mislim da mi je to, potpuno, promenilo život. Nije prošlo mnogo, pa sam se i ja dohvatio gitare i počeo da sviram Rock ‘n roll… Ti si, Boro, za to kriv.
Ima još tih slika iz, najranijeg, detinjstva. Sećam se emisije na Prvom kanalu, čini mi se da je bila povodom albuma „Mrtva priroda„, koju sam morao da odgledam do kraja, iako je emitovana previše kasno za jednog trogodišnjaka. Majka me pustila da je odgledam, verovatno zbog toga što je znala koga gledam.
A i ta veza… Moja majka je živela kod tvoje babe, u rupi, gde je danas pekara, a i družila se sa tvojom majkom i po struci i po senzilibitetu. Ostale su prijateljice do kraja.
I onda sevne 1989. godina. Igalo. Ja, klinac od 11 godina, kome je Bora idol, po prvi put, lično, upoznajem, svoju „zvezdu“. Nisi, u prvi mah, prepoznao moju majku kada ti je prišla, verujem da su gužva i promili bili problem, ali onda si dotrčao, preko sto metara, ostavljajući sve ostale da čekaju, setio se svega, izljubio se sa mamom, upoznao sa mnom, pitao čak i kako je moj tata i „kupio“ me dodatno. Divno je bilo, u detinjstvu, imati idola, koga čak i poznaješ.
Elem, Boro, znam da si mnogo cenio mog tatu. Sa druge strane, on se držao neke starije muzike i non stop je pričao da to što Bora piše, to je za dnevnu upotrebu. Sve dok ga, jednog dana, nisam uhvatio da peva „Avionu slomiću ti krila„. A, žao mi je, Boro, što ti to nisam ispričao…
Brzo su tada godine letele. Država se raspadala, ja sam počeo da sviram rock ‘n roll, a ti si želeo da izađeš iz toga „Labudovom pesmom„. Ali, nisi…
Učinio si mi veliku uslugu, 1994. godine, kada si primio mene i moje, skoro celo, društvo, u Bunkeru, iza Borčeve hale, posle koncerta, što je meni, a i svima nama, tada mnogo značilo. Bio sam najveći, na jedan momenat.
I onda smo se razišli…
Sećam se, pojavio si se na televiziji, prvi put sa sedom kosom, pevajući „Anđela“ sa nekim horom. Majka me je zvala, da mi kaže kako ne veruje šta ti se, za tako kratko vreme, dogodilo. Bio si drugi čovek. Ne, samo, zbog sede kose, šta god da ju je izazvalo… A verujem da „nešto“ jeste.
Postao si, onda, Boro, sve što nikada nisi bio. Pokazivao si ostrašćenost i mržnju, iako ih u tebi nikada nije bilo. Pratio sam tvoj rad i u sred tvojih najvećih, javnih, šovinističkih, ispada, pisao si najbolje antiratne pesme. Ali, za druge… Od čoveka čije su stihove, napamet, znali svi u bivšoj državi, postao si prijatelj sa „psima rata“, paravojnim jedinicama, Bajom Malim Knindžom, a znam da to, stvarno, nisi bio ti. I, krenuo je tvoj pad… Ni „Riblja Čorba„, posle toga nije povratila kredibilitet.
Nikada to nisi bio Ti!
Delimično si se vratio, u borbi protiv zločinačkog režima Slobodana Miloševića, na trenutak, ponovo zasijao i konačno se ugasio. Znam da su te morili i lični i zdravstveni problemi. Znam da ti nije bilo lako, ali od perjanice slobode, preko Baje Malog Knindže, do Vučića… Nije to bio, Boro, put za tebe… Nije bio put za Rock ‘n roll. Ali, ti si ga prešao.
Poslednji put smo se videli na „proslavi“ 50 godina Rock ‘ n rolla u Čačku. Bili smo pristojni i ja i ti… I, još uvek, sam te gledao kao idola… Čoveka koji je napisao, barem, pet najboljih albuma YU Rocka…
Čujem, vratićeš se u Čačak. Strpaće te u rupu na ceremoniji koju si, davno, u pesmi „Ravnodušan prema plaču“ opisao. Pitam se da li si to i hteo?! Da ti se pesma obistini… I još jedna, „Rasprodaja bola„, biće ti ostvarena… Kao da ti nije bilo dosta, proročkih, pesama koje si napisao. Kao da si sam sebe, svojom poezijom, pojeo.
Ne mogu ti, Boro, doći na sahranu, kao ni većina ljudi koji su ti bili drugovi, koji su odrastali sa tobom i koji su te, stvarno, voleli. Jer, na sahrani će ti se okupiti svi oni koje si najviše mrzeo, svi oni koji žele da se okoriste o tebe i o tvoju nesreću i svi oni koji su te, prerano, odveli baš u tu rupu… A, kroz tu bulumentu se niko, dobronameran, probiti ne može.
Hvala ti, Boro, za ono što si bio, najvećim delom svog života… Kusur će, brzo, biti zaboravljen. Ostaće ono što je, nesumnjivo, vredno. A, zašto da ne, isti taj kusur i sva sranja smo ti, odavno i oprostili…
Počivaj u miru. Napokon…
___________________________________________________________
Ulepsano misljenje svakog cacanina prozima ovaj tekst.Neverovatno koliko veliki umetnik moze da bude mali covek i to sebi svesno dozvoli u poznim godinama.
Hajde ne mlati molim te! Gde si i kako si zaključio nešto o njegovoj ljudskoj veličini? Zar te nije sramota!
E baš rečeno lepo upakovano, ono što zaista jeste! Mnogi neće doći na opelo ni na sahraniu iz oistih razloga!
Sve tacno, slazem se sa svim a posebno sa ovim delom – Jer, na sahrani će ti se okupiti svi oni koje si najviše mrzeo, svi oni koji žele da se okoriste o tebe i o tvoju nesreću i svi oni koji su te, prerano, odveli baš u tu rupu… A, kroz tu bulumentu se niko, dobronameran, probiti ne može.
Bravo za tekst, odlicno napisano
Kada čovek umre nije vreme za jetkost.
Tako su nas stariji vaspitavali.
Opredeljenje Bore Đorđevića je njegova stvar, pa ni hrvatski ni ovi domaći zluradi komentari ne vrede prašinke.
A ni uredniku ne služi na čast.
Neka Ti je boro večna slava i hvala
O pokojniku isto kao dok je bio živ. Sve ostalo su licemerne discipline kičme.
Drži se ti štale svoje, za drugo i nisi…
Dovedi mamu da mi pomogne u štali. Da mi drži držalicu.
😂😂😂
Nek si ti Profesore napisao Borino ime malim slovom i tako pokazao koliko ga stvarno poštuješ dok ovde botuješ.
E sad veliko je pitanje, na koje nikada nećemo dobiti odgovor, da li ih je mrzeo ili se folirao. Kad nekoga mrziš i prezireš onda se sa njim ne hvataš u kolo i pajtašiš. Naravno. pod uslovom da imaš trunku dostojanstva. Samo principijelnost i dostojanstvo su ovde odavno postali deficitarni.
Ovako pisu pravi prijatelji i ljudi koji su Boru znali u dusu.
Ovi napredni to ne umeju, aj sto ne znaju da pisu, nego sto nikad te emocije i tu dusu nisu niti upoznali nit bi znali da je osete. Kod njih nema emocija, samo oportunizam i koriscenje svega za licnu promociju. Sredstva ne biraju, obraza nemaju, nista im sveto nije.
Verujem da puno pravih prijatelja iz istog razloga nece doci na sahranu, vec ce svoje postovanje iskazati diskretno, van medijske pompe, bez kacenja na „prijateljstvo“ sa Borom.
Vedrana je napisala odlicnu oprostajnu kolumnu, treba je procitati nakon ovog teksta.
Cisto da se ispere malo gorcina u ustima od silnih ljigavih i licemernih objava po internetu od strane ljudi koji su do juce pljuckali na sva usta.
Bravo, Rastko! Sve na mestu.
Rastko, pismo je za Boru ali i ja sam ga pročitao. Bravo, za iskrenost pre svega.
Znači zbog neke tamo “bulumente”, ne treba ispratiti Boru?! Svašta!
Da, pa ipak je poverio ljudima za koje mislite da ih nije voleo da mu ispune poslednju želju. A oni kao sto smo videli održali reč. Ceo ispraćaj je bio vrlo lepo organizovan, vrlo pristojno. Bas onako kako takav čovek i zaslužuje. Sa druge strane “pravi prijatelji” njima je ispod časti da budu na istom mestu sa ljudima za koje smatraju da su loši, pokvareni, bezkarakterni.. Sve i da je tako, to nije razlog da se ne ispoštuje prijatelj.. Izabrati svoj lični ponos ( koji ovom prilikom ne bi ni bio uzrozen) i tako hladno izneveriti prijateljstvo.. Uz dužno postovanje, mislim da nije ok.
Vas komentar dovoljno govori o kolicini licemerja kojom je vecina zadojena.
Verujem da ni Bora ne bi dosao, kao sto i nije dolazio, iz istih razloga