Pismo mladima koji idu iz Srbije

Odlazak iz zemlje, ma kako dobre razloge imali, nikada i nikako nije jednostavan ni lak. Onog sekunda kada kupite avionsku kartu i mahnete roditeljima izgovorivši DOVIĐENJA, zaista može da bude DO VIĐENJA – ko zna kad i ko zna gde.

Ovim rečima počinje pismo svim mladim ljudima koji planiraju da svoju sreću potraže van granica naše zemlje. Autorka je Aleksandra Kosanović Strižak, direktorka jedne beogradske marketinške agencije. Njeno obraćanje mladima prenosimo u celosti:

„Odluka da odete, svakako nije jednostavna gledano sa bilo kog aspekta. Bez obzira na to da li idete na „sigurno” ili po principu „samo ja da odem, snaći ću se već!”

Šta god da ste smislili morate biti svesni težine te odluke. To jeste važan izbor, možda jedan od najtežih koji ćete morati da donesete. Napuštate sve ono što ste znali i sve one koje ste dosada poznavali, i od kojih ste većinom bili maženi, paženi, voljeni i čuvani.

Većina vas je imala mirno i manje više veselo detinjstvo, drugare koje poznaje ceo život, rođake, komšije, ortake iz kraja, učitelje, nastavnike i profesore koji bilo da ste ih voleli ili ne, sigurno ostaviše neki trag u vašoj duši i vašem srcu. I što je najvažnije, ceo taj mikrosvet koji vas danas okružuje VAS poznaje. I to jako dobro.

Kada odete, u taj neki bolji a tuđi svet – ne samo što ćete biti STRANAC, bićete nekako i NIČIJI.

Ničije dete, brat, sestra, drug, mali iz kraja, kolega sa faksa, slatka klinka iz komšiluka…

Neke možda očekuje familija, prijatelji, nastavak školovanja, one najbolje i posao.

A većinu, period nimalo jednostavan, niti imalo lak – Kako postati vidljiv, nekome bitan i važan, kako postati NEČIJI?

Jer i tamo daleko, osim što morate studirati ili raditi – morate i ŽIVETI.

Neki među vama će se adaptirati lakše, steći nove prijatelje, nove navike, asimilovati se do neprepoznatljivosti. A neke pak će mučiti nostalgija, usamljenost, razdvojenost, pa i tuga…

Jer, tamo negde, ljudi žive po drugim pravilima. Njihovim pravilima. Pa ćete druženja zakazivati po tri nedelje unapred, karte za koncerte kupovati u maju za decembar jer se (but of course) u organizovanom svetu takva zadovoljstva dugoročno planiraju, a u pozorište ćete ići ovde, kada dođete na sedmodnevni odmor, jer je tamo negde, kultura skupa. A karata nema, jer zaboga – niste pretplatnik.

Međutim, imate nešto što je veliki luksuz danas, Mladost i Vreme. Vreme da probate, da vidite kako je živeti negde drugde, i po sistemu pokušaja i pogrešaka proverite da li vama, lično, to uopšte odgovara ili možda ne. Jer nismo svi od istog materijala.

Niti smo svi samo za velika dela. I ona mala čine čoveka. I zato je važno da se toga setite kada odete, da je život korak po korak. Čak i kada je jedan napred, dva unazad. Vi ga možete modifikovati i iskrojiti da bude po vašoj meri, dodavati ili oduzimati gas.

Jer život, ovaj naš mali, malecki, ovaj pravi, nikako nije bajka. Ume da bude svakakav. I nikakav i nekakav.

A ponajviše težak. I kako sazrevate, nažalost, sve je teži, sa sve više prepreka koje treba da preskočite.

Samo ga vi možete učiniti boljim. Da bude onako, otprilike – tàman.

Ako ipak odete, otišli ste jer ste imali izbor, iako sada mislite da ga nemate i da morate da odete, jer ste prisiljeni – zato što ovde nemate nikakvu perspektivu.

Stvar bih postavila drugačije – nisu u pitanju samo izbori već odluke.

Šta jeste ili nije dobro za vas.

I zato mi je jako važno da znate, volela bih da vam zbog toga bude bar malo lakše – ako krene naopako, a njihova trava tamo negde ne bude zelenija od ove naše – UVEK IMATE GDE I KOME DA SE VRATITE.

Mi ćemo VAS čekati.“

*Tekst preuzet sa portala aiesec.org.rs.