Plan Ivice Dačića za Srbiju

Šef srpske diplomatije i lider Socijalističke partije Srbije Ivica Dačić u svom autorskom tekstu za “Nedeljnik” iznosi predviđanja o tome kako bi Srbija morala da izgleda za sto godina i tvrdi da jeSrbima potreban novi plan kao što je bio NAČERTANIJE!

Autorski tekst prenosimo u celosti:

Biti mala država, i pravilno shvatiti svoje mesto u svetu, svakako je jedan od najtežih zadataka ljudi koji su dobili priliku da takvom malom državom upravljaju. Tvoji interesi, ili ono što ti se čini da su tvoji interesi, često su tek refleksija neke mnogo šire priče, i interesa onih koji imaju mnogo veće zemlje, veće resurse, novac, silu, nego što jedna mala država može i da sanja.

Samim tim, postavlja se logično pitanje – koliko su tvoji snovi, o bilo čemu, zaista tvoji, a koliko ih sanjaš u nečije ime.

I sam početak onoga što zovemo srpskom državnošću, upravo je takav. Od ustanaka koji su zavisili od austrijske i ruske pomoći, do prvih planova o ujedinjenju Srba i ostalih južnih Slovena, koji su stvoreni u pariskom hotelu “Lambert”, u kojem je poljski knez i diplomata Adam Čartorijski radio na jačanju antiruske i antiaustrijske delatnosti širom Evrope, ne bi li mu to pomoglo u oslobađanju, ne Srbije (već je bila uglavnom oslobođena), nego Poljske. Podrška Engleske i Francuske njegovim težnjama, bila je, u Evropi tog doba, više nego razumljiva.

Upravo iz tog hotela krenuo je ka Srbiji i njegov izaslanik František Zah, Čeh, sa zadatkom da Iliji Garašaninu, istaknutom predstavniku ustavobraniteljskog režima, predstavi planove antiruske i antiaustrijske koalicije.

Dokument sa kojim je Zah upoznao Garašanina zvao se – “Plan stvaranja zajedničke države Južnih Slovena, oslobođenih iz ropstva Austrije i Turske, snagom srpske države”.

Mnogo kasnije, pod knjazom Mihailom, Garašanin će postati pristalica Štrosmajera i jugoslovenske ideje, ali, u trenutku kada se upoznao sa Zahom i njegovim dokumentom, bio je, pre svega, zadojen romantičarskom idejom ujedinjenja, ne Slovena, nego Srba.

Zato je, prema istoričarima, u svoje čuveno “Načertanije”, uvrstio gotovo 90 odsto Zahovog teksta, bez ikakvih izmena, uz samo jednu razliku. Termin “južni Sloveni”, zamenio je terminima “Srbi” i “Srbija”.

Zahov plan se ostvario, mnogo godina kasnije, i mnogi u Srbiji mu to nikada neće oprostiti, ali ne pominjemo ga ovde zbog rasprave o jugoslovenstvu, već zbog podsećanja na tu gadnu činjenicu da, u trenutku kada, evo i danas, sanjamo snove i biramo strane, treba da budemo svesni toga da u svetskoj igraonici, nikada, do kraja, ne možemo da budemo sigurni za čiji račun to radimo.

No, od “njihovog” Zaha (František Zah je kasnije bio i srpski ministar vojni, i đeneral i načelnik Đeneralštaba) i našeg Ilije može se naučiti i nešto pozitivno. Pre svega ono na čemu je, u Načertaniju, insistirao tadašnji ministar unutrašnjih dela Garašanin – da ne postoji ozbiljan državni (u njegovom slučaju – nacionalni) plan koji se zasniva na kratkom periodu.

Imati viziju mesta koje će tvoja država zauzimati kroz sto godina, to je, po Garašaninu, posao prave države i pravih državnika.

I tu smo sada, negde, u sadašnjosti.

Srbija je, posle pauze od celih 88 godina (koliko je Tito živeo, što je samo sladak detalj, za sve koji bi i danas da mu zabijaju kolac u mrtvo srce), konačno, ponovo Srbija – država, svoja i naša, bez obzira na to što se, i danas, mnogi od nas prema njoj ponašaju kao prema neželjenom detetu iz propalog braka.

I upravo toj, našoj Srbiji, moramo iznova da nađemo mesto u svetu.

Potreban nam je, drugim rečima, plan.

Ne dnevni, ne petogodišnji, nego upravo onaj o kojem je govorio Garašanin. Gde ćemo biti za sto godina – to je naše osnovno pitanje.

Za početak, ono što je dobro, ova vlada, i ona koja je nastala 2012. godine, postavile su to pitanje. Posle godina konfuzije, maštanja o raznim stubovima, i ovome i onome, Srbija je, ako ništa drugo, shvatila da ima prava na svoj interes i na svoj plan.

Razabrati šta ćemo u tom planu planirati za sebe, i zbog sebe, a šta će nam poturati kao naš interes, a biće tuđ – to je već teži deo posla.

Priča o sankcijama Rusiji najbolji je primer upravo tog “zastupanja interesa drugih”, a sve praveći se da je tvoj. Evropa i Amerika, ogromne, i dalje su najveći spoljnotrgovinski partneri Rusije, a od nas, koji procentualno, u odnosu na njih, imamo razmenu sa Rusijom na nivou statističke greške, traženo je da uvedemo sankcije Rusiji. I odbili smo.

Razlog, vrlo jednostavan – ne odgovara našim interesima.

Kao što, s druge strane, našim interesima ne odgovara, i to smo takođe rekli, i to Rusiji, da energetski zavisimo samo od golemog prijatelja sa istoka. I kao što smo rekli i da je naš osnovni interes, prioritet, da budemo deo Evropske unije.

Igrati otvorenih karata u svetu koji svoje karte krije, jedini je način maloj državi da ne upadne u onu vrstu katatonije u kojoj nečija nepomičnost nikako ne znači i odsustvo sumanutih ideja, nego upravo suprotno – što si, naizgled, nepomičniji, u glavi ti je sve gore i sanjaš sve luđe snove.

Srbija, dakle, mora da se kreće ka svom cilju, i da u tom kretanju bude racionalna, otvorena, jasna i oslobođena svih iluzija i mitova o sopstvenoj veličini i značaju.

I danas, svuda po svetu, postoje razni hoteli “Lambert”. Pitanje je samo da li ćemo čekati da nam neko iz njih dođe u goste, i donese plan, ili ćemo sami da prošetamo do recepcije i kažemo – izvolite, ovo je naš plan.

Za sledećih sto godina.

Nedeljnik, Telegraf

_________________________________________________________________________________