Pokošena stvarnost

Piše Srđan Škoro

Država u kojoj je danima glavna vest kako je odlazećem premijeru Vučiću u posetu došao njegov lični savetnik Fratini, nema nikakvu perspektivu. Zemlja u kojoj Željko Mitrović dobija nagradu za kulturu, a Ratko Dmitrović za novinarstvo, nema pravo na nadu.

Narod koji ćutke sluša premijerova predavanja o tome kako se oštri kosa, a njegovi najviši partijski drugovi mu se za to vreme dive, mentalno i fizički, ima neki ozbiljan problem. Sve do pojave Zorana Babića bar je postojalo verovanje da je Vrnjačka banja lekovita. Sada će i kasirke po samoposlugama moći da traže status narodnih heroja, jer one duže mogu da izdrže od premijera da ne ustanu. Pritom, one i sve vreme odgovorno rade.

Vojska koja spuštenih glava trpi razna poniženja, i dopušta da im se sopstveni ministar  javno podsmeva, tvrdeći kako se ne oseća odgovornim za tragediju, mora ozbiljno da razmisli čemu služi. Oficirska čast je nešto davno zaboravljeno, ako i ta priča nije izmišljena za propagandne potrebe. U suprutnom, zar bi ijedan načelnik generalštaba bilo koje vojske dozvolio da ga premijer bez prava na komandovanje, unapredi u komandanta nasipa. Šta tek reći za vrhunski obučene pilote.

Crkva se potpuno učaurila. Kao da više ne vidi svoj narod koji grca i stenje pod naletom nekakvih nazovi reformi vlasti, posle kojih postaje sve siromašniji. I duhom i telom. Kako mogu da ćute na toliko težak položaj naroda i da se prave kao da se to dešava u Azerbejdžanu, a ne pred njihovim očima.

Prostor na kojem se za vreme lokalnih izbora pomisli da je u pitanju obračun zaraćenih gangova, a ne politička kampanja, je unapred osuđen na propast. Na kojim se to još izborima u Evropi spominju prebijanja, crne limuzine, sačekuše, karantini, otmice…

Dok vlast fantazira o nekakvom “Beogradu na vodi”, donoseći zakone suprotne razumu i potrebama, svakog dana padaju fasade i ruše se malobrojne skele preteći da pobiju nedužne građane. Za to vreme, osiono, kako samo oni umeju, naprednjaci spontano okupljaju svoje pristalice koji nose unapred ispisane parole “Vučiću uhapsi ih sve”. Osokoljen valjda time, ministar policije sa plagiranim doktoratom, je takođe, za potrebe domaće javnosti pripretio “ukoliko dođe uhapsićemo Tačija”. Još ako utvrde da Hašim nosi Pradu, poternica će dobiti na značaju.

Biće baš zanimljivo videti kako će to izvesti hrabri Stefanović ukoliko Hašim Tači zaista dođe. A nema razloga da se ne pojavi, jer će biti dočekan na najvišem mogućem nivou. Možda im Vučić naredi da imaju za svaki slučaj po brus sakriven u džepu. Ako ga i ne iskoriste, bar nek se vidi da su bili spremni na kosidbu. Poslužiće im ako ništa za onu na Rajcu.

Jer, već su ionako pokosili našu prošlost i sadašnjost, ostalo je još samo jedno pravo i stručno košenje budućnosti. Kad i to obave, moći će mirno pred svima da kažu – devedesetih su nas domaći izdajnici i strani plaćenici sprečili da obavimo započeto, ali sada uz pomoć stranog faktora naša kosa nadoknadiće i propušteno.

Nekada prvi na listi onih kojima je zabranjen ulaz u zemlje evropske unije, danas se šepure u svim tim državama, gde glume nekakve najevropljane. A zašto da ne kad znaju da kose, a savladali su i neophodne finese kako to da izvedu pod plaštom progresa i patriotizma.

Jedino javnosti duguju malo objašnjenje – zašto se Smrt uvek prikazuje sa kosom u ruci?