Prethodni članak
Pola Srbije traži spas u selu kod Valjeva
Nedaleko od Valjeva nalazi se selo Stave u koje dolaze ljudi iz cele Srbije u nadi da će naći spas i izlečiti se od teških bolesti.
Za sveštenika Marjana Kneževića koji služi u Crkvi svetog Petra i Pavla pri Valjevskoj eparhiji, vernici sa kojima smo razgovarali imaju samo reči hvale, jer kako kažu, zahvaljujući njegovim molitvama desila su se prava čuda…Ljudi koji dolaze u crkvu zaista veruju da molitve sveštenika imaju isceliteljske moći.
Bolesnici od raka su izlečeni, mnogi nepokretni su prohodali i izlečili se od raznih drugih teških oboljena, a ima i onih koji dolaze, jer ne mogu da imaju decu, rekla je meštanka sela Stave koja se, kako tvrdi, i sama uverila u moć molitvi i ozdravila.
Međutim, kako kaže otac Marjan, on ne leči, već se moli za ozdravljenje vernika koji od njega zatraže pomoć, a „Bog je taj koji će nekoga izlečiti“.
HILJADE VERNIKA KOD OCA MARJANA
Kroz Stave nedeljno prođu stotine vernika – mladih, starih bolesnih i zdravih, a godišnje više hiljada njih. Dolaze i ljudi sa Kosova, iz Republike Srpske, Hrvatske… Čak postoji i organizovan autobuski prevoz iz mnogih gradova do crkve u Stavama, posebno kada su praznici. Službe se vrše svaki dan, pa i subotom.
Crkva svetog Petra i Pavla prilagodila se narodu, tako da služba radnim danima počinje u 17 časova, kako bi vernici koji rade mogli da dođu posle posla.
Otac Marjan kaže da u crkvu dolaze ljudi sa raznim problemima, ali da je „put do izlečenja uz njegove molitve lakši samo za prave vernike“.
“Sa svakim vernikom koji dođe i želi da razgovara sa mnom ja to činim s ljubavlju i uz prijatan razgovor. Prvo je neophodno da se pronađe uzrok te muke, a to detektovanje se stiče iskustvom. Nekada 500 ljudi dođe do mene za 15 dana i kada se pronađe uzrok, kreće se sa molitvama. Oni koji dolaze ovde da traže pomoć moraju biti pravoslavni, u pravom smislu te reči. Pravoslavlje je pravoverje i pravoživljenje. Nije pravoslavlje da staviš na čelo etiketu pravoslavlje, ili da se obučeš pravoslavno, a da ostalo ne bude tako. Onaj koji veruje znaće kako treba da se ponaša, a ako ne veruje, onda mu nema pomoći ovde“, naveo je sveštenik.
Otac Marjan u razgovoru s vernicima provede dnevno i pet, šest sati. Zamolili smo ga da nam ispriča kakva su se to čuda desila uz pomoć molitvi iz Jevanđelja koje se čitaju u crkvi u Stavama, iako ih u drugim pravoslavnim bogomoljama, retko koji sveštenik koristi.
“Dolazio je jedan čovek čija je ćerka imala tumor na mozgu od osam centimetara. Trećinu su odstranili, ali više nisu mogli da joj ne bi oštetili čulo vida, sluha… Onda su došli na molitvu Jeloosvećenja (za bolesne), koja se održava na svakih 15 dana, a nekada i češće. Nakon par nedelja, otac obolele je doneo novi snimak i tumora više nije bilo – ostala je samo senka. Dete je živo i zdravo, ide u školu, i hvala Bogu, dobro je“, ispričao je otac Marjan.
Kako kaže, na molitve je dolazila i jedna žena sa galopirajućim rakom limfnih žlezda.“Nakon određenog vremena rak se smirio, a žena je još uvek živa i zdrava. Sličan slučaj bio je i sa jednom gospođom iz Osečine, koja se posle molitvi takođe oporavila, vratila se poslu i dobro je“, tvrdi sveštenik.
Molitva je razgovor duše čovekove sa Bogom, a dužnost sveštenika je da propoveda i pomaže vernicima. Ako ima vere i nade, onda ima i pomoći, ali ako nema vere, tu onda ima malo nade, kaže otac Marjan.
“Mnogi su pisali da ja lečim, ali ja zaista ništa ne lečim, ja se samo molim, a Gospod leči i isceljuje, i spasava. Ja se samo molim, kao posrednik. Mislim da narod i dolazi, jer oseti da sveštenik želi da mu pomogne i da se u tome mnogo trudi. Da li će neko ozdraviti ne zavisi samo od njega, ili od tog vernika, koji se moli, već od Gospoda najviše… Ima tu toliko čuda da se zabeleži, ali, Gospodu se molimo i on isceljuje, a ne ja“, istakao je otac Marjan koji je rođen u Stavama gde u seoskoj crkvi radi 38 godina.
Dok smo razgovarali sa sveštenikom odlučili smo da ostanemo na službi koja počinje u 17 sati. Imali smo nešto više od sat vremena do početka. Za to vreme čuli smo još neverovatnih priča…
„OVDE SE ČUDA DEŠAVAJU
Ljubazna žena u maloj kafani, gde osim domaće kafe sa ratlukom, “žestine“ i piva, nema skoro ništa drugo da se popije, kada smo je upitali da nam ispriča nešto o ovom neobičnom mestu u koje hrle vernici, prvo šta je rekla je – otac Marjan.
“U Stave dolazi mnogo ljudi, skoro svi oni idu kod oca Marjana. On je i meni pomogao. Mnoga deca su ovde progovorila i mnogi se izlečili“, rekla je ova žena koja godinama radi u seoskoj kafani i služi goste iz cele Srbije. Ona nam je ispričala da je imala pre nekoliko godina jake bolove u peti koje je “izlečila zahvaljujući molitvama“.
Kako kaže, onda je počela sa molitvama kad god je imala slobodnog vremena i to joj je “pomoglo da reši probleme“. “Sve to je istina. Ali, to je samo za one koji veruju u njegovu molitvu i poštuju je. Mnogi judi su se oslobodili od bolova,raznih zla, rakova, deca su mnoga prohodala i progovorila…“.
U podnožju planine Medvednik na oko 130 kilometara od Beograda sreli smo i Slavoljuba Srećkovića, veselog 62-godišnjeg sedog meštanina sela Majinovići, od Stava udaljenog par kilometara, koji nam je takođe potvrdio da se “u Stavama čuda dešavaju“.
“Kod sveštenika je dolazila i jedna žena sa detetom koje nije govorilo, ali se čudo desilo zahvaljujući molitvama. Kada su izlazile iz crkve, devojčica koja ne govori, progovori i kaže – ’mama ja sam žedna’, a mama pade na zemlju. Mnogo njih se izlečilo, ali ja nisam školovan da to mogu da objasnim“, rekao je Srećković.
GUŽVA U CRKVI
Bliži se vreme liturgije. Već oko 16.30 u Stave su počeli da pristižu automobili sa raznim registarskim oznakama, a među njima, najviše Beograđana i vernika iz Valjeva. Parking ispred male crkve za nekoliko minuta bio je skroz pun.
Zvuci drvenog klepetala oglasili su početak litrugije i u 17 sati svi smo ušli unutra, a vrata crkve se zatvorila. Otac Marjan počeo je sa molitvama. Među vernicima je bilo i dece, mladih i starih, svi su se klanjali, a služenje je trajalo sat i po vremena.
Za one koji ne idu u crkvu često, prizor pomalo neuobičajen, jer je većina vernika vršila duboki poklon – klečeći, rukama i čelom dodirujući pod, ponovo dižući se sa zemlje i tako nekoliko puta. Veliki pokloni (metanije) najčešće se praktikuju za vreme velikoposnih bogosluženja, dok nedeljom i praznicima nisu dozvojene, jer su to dani duhovne radosti zbog vaskrsenja Isusa Hrista.
Služba je završena nešto pre 19 časova, a u mestu Stave, u podnožju planine Medvednik, mrkli mrak. U selu kao da više nema žive duše, osim vernika, koji su izašli iz crkve.
Mondo
______________________________________________________________________
