Poslanik nije vlasnik mandata

Пише: Симо С. Стокић, дипл. правник

ИЗБОРНИ ПРОЦЕС СТВАРА УГОВОРЕ SUI GENERIS

Власништво над посланичким, или одборничким мандатом има више нијанси у погледу његовог разјашњења и оцене у складу са логиком и правом. Прво и основно тумачење власништва над посланичким, односно одборничким мандатом треба да полази од чињенице од кога је тај мандат стечен. То је круцијално питање. Свима је познато да је мандат стечен на изборима тако што вас је нека странка, или група грађана ставила на листу, а за ту листу су гласали грађани имајући у виду ко стоји иза такве листе.

Грађани и странка су заједнички „издали  посланички атест“ па његова самосталност и власништво подразумева истовремено постојање свих формалних претпоставки које су претходиле добијању мандата. То значи да је посланик, односно одборник, до миле воље власник мандата, али све док је члан групације која га је ставила на листу из које је исти проистекао. Напуштањем, или избацивањем из странке неког посланика, или одборника уз истовремено „ношење мандата са собом“ правно је неодрживо. Таквим тумачењем и таквом поставком долази се до дуплог изигравања како странке која вас је кандидовала, тако и грађана који су гласали за вас мислећи на листу којој припадате.

Грађани од вас својим гласом су захтевали и са вама сачинили посебну врсту друштвеног уговора, који је раскинут вашим изласком из странке. Ваш мандат је дакле настао као последица управо таквог уговора који је закључен између свакога грађанина који је дао свој глас за странку која је и добила тај мандат, па свако накнадно кршење тога уговора који је закључен чак и формално, јер је гласачким листићом потврђено његово закључење. Та врста уговора је sui generis, јер се ради о својеврсним уговорима по приступу, то јест једна уговорна страна је политичка странка са листом, а друга уговорна страна су сви они грађани који су дали своје гласове на изборима тој странци.

То су чисти уговори политичке странке и грађана који су гласали за њу, па накнадна промена уговорне стране коју је извршио посланик и приступање другој уговорној страни која можда уопште није ни учествовала на изборима јесте највеће изигравање нормативног поретка. Став уставног суда по том питању је логички и нормативно немогуће објаснити рационалним разлозима, јер је изборни процес својеврсна уговорна утакмица између регистрованих политичких странака и грађана који чине један процес и на коме се закључује више врста уговора и свака уговорна страна која добија мандат је унапред позната. Правно је неодбрањив став да се накнадним преласком у другу уговорну страну са собом носи мандат јер је то ништавно и недозвољено.

Избори су јасна утакмица и потпуно позната уговорна страна која је добила мандат, тим мандатом може управљати као год хоће све док се налази у склопу те уговорне стране. Напуштањем странке, или избацивањем из исте то лице је једнострано раскинуло уговор са грађанима који су своје гласове дали управо тој уговорној страни у којој се више не налази лице које није члан те странке, или групе грађана. Зато је власништво над мандатом могућно само док сте  у странци од које сте посредством грађана добили право да их заступате. Зато Уставни суд може да измени свој став по том питању, а до тада посланици и одборници јесу власници мандата док се такав, по мени неутемељен став не промени неком новом одлуком.

_________________________________________________________