Posledice ozakonjenja objekta

Пише: Симо Стокић, дипл. правник

Јавна расправа о нацрту Закона о озакоњењу нелегалних објеката још увек траје. Добро смо проучили презентовани текст будућег прописа који је још увек подложан корекцији. Поставља се основано питање да ли је озакоњење пут ка евиденцији свих нелегалних објеката, да ли је пример за будуће градитеље, или је уподобљавање и симулирање условима из легалне градње? Опет смо заборавили изнете ставове Уставног суда који је не тако давно поништио читав сет норми из Закона о планирању и изградњи и изнео јасне и аргументоване разлоге за све то. Уставни суд није дао замерку на постојање општег интереса за легализацију, односно принудну легализацију – озакоњење.

Предлагач садашњег нацрта закона управо се „хвата“ за утврђење јавног интереса за Републику Србију, да би извршио озакоњење „на пречац“. Он (Уставни суд) се бавио питањем довођења у исти положај једних инвеститора у односу на друге у погледу економских ефеката који су створени једним, односно другим начином грађења. У преводу, грађани за изграђене објекте легално и нелегално не могу имати драстично различите трошкове у укупној маси трошкова. Закључак је чак да легализација, или сада озакоњење, морају бити најмање у истој равни у погледу трошкова, јер су нелегално изграђени објекти грађени супротно нормама које уређују изградњу објеката и чак представљају кривично дело по Закону из 2003. године. Рацио предлагача новог нацрта видим у чињеници споре легализације која је до сада остала само у покушају.

Масовни бојкот легализације је узрокован поступањем саме државе  и њених представника. Док избегавање и непоштовање легализације не буде стварно кажњиво као за везивање појаса у колима, дотле ће сви избегавати нормиране обавезе. Држава мора да се понаша заиста као озбиљна држава, то јест да директно врши примену прописа, без изузетка. Домино ефекат непоштовања норми оваквим озакоњењем биће много већи од позитивног ефекта који се добије озакоњењем. Прва замерка овом нацрту јесте минимална цена коштања озакоњења, посебно објеката грађених за тржиште. Како ће такав став државе утицати на нове градитеље који већ данас прибављају грађевинску дозволу и како ће они плаћати доприносе за уређење грађевинског земљишта? Ако држава у неким случајевима не може да пронађе „велике инвеститоре“ објеката колективног становања, то јест ако су исти недоступни државним органима, само у том случају постоји оправдан разлог да држава о свом трошку изврши озакоњење целе зграде, због заштите етажних власника станова који нису криви што држава није радила свој посао. Неразумна је норма која омогућава и озакоњење зграда о трошку државе на очиглед инвеститора који су ту поред нас. Такви градитељи морају бити приморани (принуђени) да се у целости доведу у најмање исти положај са градитељима који нису одступали од грађевинске дозволе и који су уредно плаћали накнаду за грађевинско земљиште.

Амнестија и инвеститора који су стицали профит, то јест наплата једнократне минималне паушалне таксе за озакоњење зграда доводи државу пред свршен чин. Држава ће тиме признати да свуда тамо где неко не поштује закон, само нека се опире, нека ради како он сматра да треба, па ће нека нова власт ваљда све то конвалидирати наплатом само таксе исте за сваки објекат који је преко 2000 квадратних метара корисног простора. Овакав нацрт ако прерасте у закон биће неодбрањив на Уставном суду. Не може држава због непостојања жеље и воље нелегалних градитеља која не постоји због не постојања одлучности државе, вршити конвалидацију радњи противних закону уз једно једино оправдање да је то у јавном интересу Републике Србије. Не може држава сопственим не вршењем надлежности сада новим законом спасити своје нечињење.

Држава треба да схвати да инвеститори управо вагају вољу државе и њену одлучност, па када увиде да нема шале, сви ће „добровољно“ извршити озакоњење или легализацију. Јавни интерес за озакоњење је несумњив и када се не наведе у норми, али постоји мноштво других јавних интереса који се ниште таквим начином озакоњења. То су рецимо следећи јавни интереси: а) довођење до неравноправног положаја легалних и нелегалних градитеља у погледу економскеог ефекта градње; б) брисање генералне превенције за будуће нелегалне градитеље; ц) урушавање угледа правне државе, која тиме показује своју немоћ; д) стварање штетних последица за буџете локалних самоуправа и државе; е) непоштовање одлука Уставног суда.

ПРАКТИЧАН ПРИМЕР ШТЕТНИХ ПОСЛЕДИЦА ОЗАКОЊЕЊА И ЛЕГАЛНЕ ГРАДЊЕ

НАПОМЕНА: ОБЈЕКТИ ЗА ТРЖИШТЕ

Закон о озакоњењу нелегалних објеката не прави разлику где су објекти изграђени, што је ван сваке памети. Ту онда астрономске уштеде добијају највише инвеститори који су градили у Београду.

Колике би размере штете од примене овог закона наступиле може се видети само из једног примера из Чачка, сходно НАКНАДИ која се плаћала рецимо 2008. године за стамбени, односно пословни објекат намењен за тржиште до 1000 м2 и стамбени, односно пословни објекат до 2000 м2.

1. На основу ОГЛАСА који сам тада спроводио ФИКСНА ЦЕНА за накнаду за уређење СТАМБЕНОГ објекта до 1000 м2 износила је 1.735.000,оо, динара а истог таквог ПОСЛОВНОГ износила је 2.915.000,оо динара.

ПО ПРЕДЛОГУ ЗАКОНА О ОЗАКОЊЕЊУ ЗА ТЕ ОБЈЕКТЕ ОЗАКОЊЕЊЕ СЕ ПЛАЋА САМО 50.000 ДИНАРА!!!!

2. На основу ОГЛАСА који сам тада спроводио ФИКСНА ЦЕНА за накнаду за уређење СТАМБЕНОГ објекта до 2000 м2 износила је 3.470.000,оо, динара а истог таквог ПОСЛОВНОГ износила је 5.830.000,оо динара.

ПО ПРЕДЛОГУ ЗАКОНА О ОЗАКОЊЕЊУ ЗА ТЕ ОБЈЕКТЕ ОЗАКОЊЕЊЕ СЕ ПЛАЋА САМО 2.000.000,оо ДИНАРА!!!!

МОЖЕ СЕ САМО ЗАМИСЛИТИ КОЈЕ СУ РАЗМЕРЕ ШТЕТНИХ ПОСЛЕДИЦА ЗА БЕОГРАД, ГДЕ СУ НАКНАДЕ ЗА УРЕЂЕЊЕ ЗЕМЉИШТА МНОГО, МНОГО ВЕЋЕ, а по предлогу овога Закона све је исто без обзира ГДЕ СЕ ОБЈЕКАТ НАЛАЗИ!!!!

__________________________________________________________________