Pravo izvire iz norme, a pravda iz glave

Пише: Симо Стокић

Постоји вековна борба између правде и права како међу правним теоретичарима, тако и међу обичним светом. Правда је вековна тежња за истином коју кроји онај појединац који сматра да је оштећен. То је заправо његов унутрашњи осећај праведности. Његова је правда увек у праву и било какво право не може га убедити у супротно. Правни теоретичари никако да се сложе о могућности „употребе“ и правде у доношењу судских одлука. Више има оних који сматрају да је правда у основи права, да је она његова претеча и да зато увек право треба „засолити“  и правдом.

Да ли је то баш све тако једноставно? Одмеравање права преко принципа правде можда је оправдано у оним случајевима где не постоји изричита законска регулатива, па судија на основу „духа“ правног поретка изрекне своју пресуду и на основу правде. Међутим, главни проблем  код правде јесте тај што она није јасно дефинисана нормом и што њена превелика употреба можда може да доведе и до неправде. Правда и неправда су два везана појма, па ако је некоме нешто досуђено по правди, онда  оном другом који је обавезан на исплату  то једино може бити неправда. Дакле, судија је проценио да Марко треба да исплати Јанку неку суму, јер је тако праведно.

Мој став по том питању је потпуно супротан у свим случајевима конкретне примене права. Једноставно судија треба да избегава у своме образложењу основ стицања било којега права „по правди“. Таква пракса би увела одмеравање права по самовољи судије, или самовољи једне од странака која се позива само на правду. Чак и када је у питању  и спор против државе, рецимо реституција, не можемо се ми позивати да је она неправедно нормирана полазећи из угла нашега проблема. Ако неко тврди да није исплаћен за експроприсану имовину после 1977. године и да то није праведно, а да при томе не наводи шта је то у писаним документима које није довело и до исплате те имовине, онда такву тврдњу није могућно правно оценити. У том случају ми само требамо да поверујемо ранијем власнику у његове тврдње да је према њему учињена неправда, а да при томе није познато због чега исплата није извршена. Да ли је то због тога што је тада била мала тржишна вредност, или је сасвим трећи разлог? Ми можемо само да погађамо о чему се ради јер тврдња није до краја образложена.

 Тврдња да је закон неправедан јер није предвидео реституцију и за случајеве експропријације после 1977. године, такође је лична и субјективна. Законодавац се вероватно руководио неким начелима, то јест могућношћу остварења тржишне вредности по законимакоји су важили у моменту експропријације. Имајући у виду да је експропријација извршена после 1977. године законодавац је проценио да је у том периоду постојала потпуна законска могућност постизања договора о тржишној вредности непокретности, или одређивању исте од стране суда. Када се посматра тај период онда је јасно да је тадашња тржишна вредност свих непокретности у Београду била на знатно нижем нивоу од садашњег тренутка.

 Законодавац је међутим, пошао од претпоставке да је постојала могућност постизања тржишне вредности у том периоду, без било каквих идеолошких препрека. По таквој логици свако би могао изнети свој став да му је и накнада која је одмерена пре три дана испод тржишне вредности па да и он каже да реституција треба да обухвати и те случајеве. Тада се обесмишљава сама реституција која је предвиђена за оправдане случајеве немогућности остварења накнаде по тржишној вредности.

 Све у свему правду треба што више избегавати као основ за доношење пресуде јер иста може постати опасност за злоупотребе сваке врсте, за правну несигурност и за увођење мерила која нису објективно проверива, јер је правда понекад заснована и на емотивним и другим разлозима личне природе. Праведно је оно што се на основу чињеница и норми важећих закона оствари пред надлежним органима.

Зато је обраћање омбудсману пре исцрпљених свих правних средстава беспредметно и његово „мешање“ у предмете који нису правноснажно окончани као и „усмеравање“ кретања предмета у било којем правцу пресуђења, заиста би било сувише неправедно за другу страну у поступцима реституције. То није надлежност нити улога омбудсмана.

Коначни закључак за принцип остварења правде јесте активно учешће у јавној расправи при доношењу неких закона о којима ће коначну оцену донети посланици својим гласом у скупштини. Када се закон усвоји онда би била неправда тумачити га по вољи и правди појединаца. Његово тумачење треба да буде засновано на чињеницама које се подводе под тачно одређену норму. Супротно поступање води доношењу незаконитих аката и до стварања нових неправди које некада поново могу бити основ за неку реституцију у будућности. Због тога се морамо повиновати аргументима које нуди важећа позитивна норма све дотле док се иста не измени. Да ли је то праведно или није то је од увек било различито и зависно од тога кога и колико закон погађа, мање или више по његовим имовинским правима.

Симо С. Стокић, дипл. правник

______________________________________________________