Priče iz taksija: „Ma kakva slučajnost…to je sudbina!“

Rajko se trže, pogleda ga sa neskrivenim iznenađenjem: „E, Borota, brate, kuća ti pjevala! Hvala ti ka‘ najrođenijem!“ pa će i on meni – „evo, gospodine poručniče, ja ću ga mijenjat‘ kad njemu bude trebalo.“

Posle svađe postali drugovi

Tako brzo prevaziđene nesuglasice je trebalo nagraditi. Odobrio sam postignuti dogovor: „Onda u redu, to je rešeno. Sada ste jeftino prošli. Okanite se ovakvih pizdarija da vam se vojni rok ne bi pretvorio u ružnu priču bez kraja. Jasno!?“ „Jasno!“ – viknuše u glas „Voljno.“ Pozdraviše me i izađoše iz kancelarije.

Do kraja obuke su Borota i Rajko postali dobri drugovi. Što se tiče razloga svađe – pobedio je Njeguški pršut tesnom većinom. Po završenoj obuci su otišli u različite prekomande. 1994. sam skinuo uniformu kad je postalo jasno da od zemlje, kojoj sam se zakleo da ću je braniti, neće ostati ništa, pa onda bar da sačuvam obraz i ne doprinosim njenom rastakanju.

Ružna vremena… 2007 sam bio par dana poslom u Novom Sadu. Mali hotel nema restoran, ima bar, meni dovoljno. Još sat do zatvaranja, k‘o velim da popijem kafu i malo prošetam pre spavanja. Silazim u bar, dočekuje me zabrinuti pogled devojke iza šanka i krupan lik koji jedva sedi na barskoj stolici, glava na šanku, zagrlio skoro praznu flašu viskija.

Susret posle deset godina

Šankerica mi prilazi, šapuće:„Tu je već sat i po, došao je uplakan i od tada pije. Naš je gost, ne znam šta da radim, možda da zovem hitnu?“ „Sačekaj malo.“ kažem joj i prilazim liku, sklanjam mu pramen kovrdžave kose sa lica.

Zaledio sam se u trenutku. Borota! Zovnem recepcionera, stariji čovek, pred penzijom. Nije mu prvi put da ima ovakav slučaj, smućkao je nešto u šanku, pa smo dali Boroti da popije. Probuđen iz alkoholnog sna, mrmljao je nešto nerazumljivo, povremeno ponavljao „Moja Eni…“ Dok smo ga unosili u sobu prepoznao me na trenutak: „Poručniče!? Jel‘ povečerje!?“ „Jeste, Borota, za tebe jeste…“

Recepcioner ga namestio na krevetu i doneo lavor dok sam mu ja skinuo cipele i jaknu. Zaspao je izgovarajući: „…moja Eni…“ Rano ujutru sam napustio hotel. Matori recepcioner mi je rekao da ne brinem za Borotu, pregurao je noć.

Borota i Rajko postali kumovi

Rajka sam sreo u Podgorici 2017. u društvu vlasnika jedne od građevinskih firmi sa kojima sam sarađivao. Pozvao me na večeru. Pokupio me je te tople junske večeri i otišli smo u Rijeku Crnojevića na ribu i vino. Razgovarali smo o svemu osim o poslu. Naravno, i Borota je došao na red. Pomenem gde sam ga video i u kakvom stanju. „E, vidiš… Borota i ja smo kumovi. Ja sam mu našao posa‘ u Belgiju, preko mog brata, a to kad si ga sreo mu je bila najgora noć u životu. Nije ti pričao o tome?“ „Nije. Nije mogao ni da govori, nešto je mrmljao, nerazgovetno. Razumeo sam samo ‚moja Eni‘“ „Eh, Eni… umalo za glavu da ga skrati, avetinja…“ – lice mu se namrštilo.

Nastavlja priču: „To mu je bila žena, polucrnkinja, lijepa ka‘ manekenka, ali karakter… pih! Blato!“ „Što tako?“ „Ma, pušti ,narkomanka. Borota je upoznao u neko pozorište… kabare, đavo bi ga znao. Priča‘ mu i moj brat, i neki još, da je avetinja, ali jok… Gleda‘ je u nju ka‘ u ikonu. Na vjenčanju sam samo ja bio. Kum je, ‘ebaj ga…“ „Pa, šta se desilo kad se onako upropastio?“ „Znaš, on lijepe pare zarađuje. Malo je takvih inžinjera ka‘ šta je on, ali nije vrijedelo. Njoj nikad dosta. Od kako se Hana rodila, Eni je bila non-stop naduvana ka‘ zvijer. Hana nije imala ni godinu tada kad je ova ostavila samu i sjela u auto u po‘ noći i krenula nekud onako razvaljena. Udarila je u taksi u punoj brzini, ubila i sebe i taksistu. Njemu je javio neko iz Belgije..jad…“ „Šta je sad sa njim i Hanom?“ „Brat mi reče da su dobro. Ma, ne brini ti za Borotu, delija je to…nego, sjećaš li se…“

Borotu više nismo pominjali. Uz priču i domaće vino bakarne boje dočekasmo zoru. Nije ni čudo. U Rijeci Crnojevića vreme i onako stoji. Nedugo potom Rajko je napustio Crnu Goru. Nismo se više videli.

Ponovni susret

Trećeg dana Božića, pre 6 ujutru, u taksi mi je, u Preljini, ušao Borota. Izašao sam iz taksija kad sam ga video, da se pozdravimo k‘o ljudi. Tako malo se promenio za sve ove godine da bi ga prepoznao i sa pola kilometra.

Ide do Ovčar Banje, tu će se naći sa bratom. Dobar deo puta se izvinjavao zbog svog stanja i zahvaljivao zbog mog postupka one večeri u Novom Sadu. „Pusti to. Rajko mi je pričao šta se dogodilo. Ne krivi sebe…“ „Rajko? Kad?“ „Pa…ima bar 5 godina od tada.“ „E, pa onda ne znate ostatak priče!“ „Pričaj onda. I ne persiraj mi.“ „Znate…znaš sve šta je bilo pa da ne ponavljam. Uglavnom, išao sam posle svega toga na terapiju skoro godinu dana da se nekako sastavim i tamo sam sreo Simon.

Sudbina ga spojila sa ženom poginulog taksiste

Ona, kaže, izgubila muža, ostala sama sa ćerkom od 3 godine… Malo po malo, mi ti se zbližimo, ajd‘ kafa, ajd‘ šetnja, da bi tek posle skoro dva meseca skont‘o da je ona žena onog taksiste što je poginuo kad i Eni!“ „Ma, daj!? Koja slučajnost!“ „Ma kakva slučajnost…to je sudbina! Od tada smo zajedno. Trebalo je dosta vremena da se sve slegne, da me prihvati njena ćerka, ali eto…“ – pljesnuo je rukama – „venčali smo se prošle godine, u sred pandemije!“ „Čestitam! Nek‘ vam je sa srećom“

Veselim glasom je nastavio da priča o Simon koja je trudna, čekaju još jednu ćerku, o Mustafi i njegovoj ženi koji su mu pomogli kad mu je bilo najteže, čuvali Hanu dok je on radio, zajedno sa svoje šestoro dece. Kaže da će sad sa bratom u manastir, da se pomole, pa ide kući, čekaju ga radovi na staroj kući pre nego Simon sa decom dođe u martu, po prvi put.

Primećujem da Rajka više ne pominje. „Šta ti je sad sa kumom? Ja ga od onda nisam video.“ „Nemam pojma. Valjda je dobro.“ „Što? Šta je sa njim?“ „Eh, znaš Rajka, kraći fitilj u čoveka ne postoji. Potukao se sa nekim žandarmom u civilu u Parizu, upropastio čoveka, jedva ga sastavili. Morao je da pobegne, nismo u kontaktu bar 4 godine. Javi se bratu par puta godišnje. Ko zna da li ćemo se ikad više videti. Pomoliću se i za njega.“ – pa se nagne ka meni – „…a i za tebe. Nije vojska za****ncija, ali si mi je učinio lakšom. A i za ono u Novom Sadu…“ „Hvala, šta drugo da ti kažem“ odgovaram uz osmeh.

U Ovčar Banji sam ponovo izašao iz vozila. Čvrst stisak ruke i bratski zagrljaj za rastanak. Sudbina? Ne baš. Ona samo napravi okolnosti. Dalje moramo sami, glavom, srcem, dušom… Kako se ko snađe… Taksi sam napustio posle par dana. Takve okolnosti.“, napisao je Kačulica na kraju priče o Boroti i Rajku.